Залог пред богом и људима

Каона у Драгачеву – Минуло је две стотине лета, или два подужа људска века, откако се од завичајних гудура навек растао Милић Радовић (1776–1816). Потомци су на крају прошлог месеца дали двовековно подушје највећем драгачевском јунаку и припалили воштанице крај каменог белега у порти Цркве Свете Тројице у Краљеву.

Тај споменик рајетину, хајдуку и Карађорђевом ратнику подигло је 2004. братство Радовића из Каоне и њихова десетина кућа у Гоњем Драгачеву вазда чува сећање на сродника чији животопис може да се смести тек у роман.

– Има ли већег залога пред богом и људима од онога што је Милић дао: тело у темељу цркве, глава у темељу државе? – беседио је на подушју у Краљеву Јован Радовић Корда из Каоне, потомак војводин и писац родослова.

Ево, видеће се, како се то збило, во времја оно. Историјски белег о војводи Милићу Радовићу сачинио је Драгољуб М. Павловић и ту стоји, поред другог, овако…

У Каони и околним селима Срби су живели у ретким кућама, грађеним од прућа и лепљеним блатом, са крововима од шиндре или камена. Најчешће су подизане на ивици шуме или у потоцима, удаљене од путева и лутајућих Турака.

Али, једном приликом дођу у Милатовиће, прво село до Каоне, Турци Ужичани као спахије драгачевске, и ту се заметне игра скакањем. Милић их све надскочи. Узму се бацати камена, а Милић их и камена све надбаци. Турцима буде криво, па навале на њега. Отац Радовићев, бојећи се за сина, стане их развађати и свога кривити. Милић тргне пиштољ те скреше и рани једног Турчина, али обрани и оца свога у велики прст од ноге. Одатле побегне у хајдуке.

Одметнувши се у гору, Милић Радовић је око себе прикупио 35 људи, неки су имали и коње. Почетком септембра 1814. године, према предању, чачански муселим Латифага добио је абер да Драгачево не мирује, јер кнез Ђока Протић не стишава народ а онај паксијан (несретник) каонски Милић Радовић стално га потпаљује са хајдучким четама. Зато је Латиф позвао Протића, Аврама Лукића и Хаџи Продана да, заједно са њим и његовом пратњом, крену у горње Драгачево. Кад су, успут, на врху Рајачког виса, застали да се одморе, Латиф је рекао: „Ако приволимо Милића да се преда, тебе ћу, кнеже Ђоко, поставити војводом и над горњим Драгачевом.” „Нема од тога ништа – прихватио је Протић – јер нема тога ко ће Милића наћи по овим планинама. Ово је њему други пут да оде у хајдуке, а хајдук се тешко предаје.”

Изненадни долазак кнезова познаника са непознатим Турчином и пратњом у Каону, Милићевој кући, узнемирио је старог оца Радоја и његове укућане. Кнез Ђока Протић је упитао Милићевог оца: „Где ти је Милић, Радоје?”. „Не знам”, каже. „Откако ова злокобна чума (куга) отпоче, њега једног дана само неста”, одговорио је уплашени старац. Латиф је тада наредио да повежу жену и децу Милићеву у синџире и да их воде у Чачак. Када су момци извршили наређење, Латиф је заповедио Радоју: „Чуј, матори, ако ми Милића не пошаљеш у Чачак, твоја снаха и унучад одоше за Београд као пешкеш (поклон) везиру. Унуцима твојим везир ће закитити Стамбол-капију коју је Милић једном баталио. Ако ми се Милић преда, ништа им бити неће.”

Ноћ се полако навлачила кад Милић залупи на врата: „Бабо, што су ти врата од куће отворена? – Данас су Турци отерали оно што ми је најмилије. Кога имам више да заклапам. Нас два гроба оставише, а твоју децу и жену у синџирима одведоше у Чачак. Тебе траже на веру да одеш, па њих да пусте”… Кад то саслуша, Милић се окрете и неста у помрчини.

Сима Милутиновић Сарајлија тврди да се Милић предао ћехаја-паши (помоћнику Сулејман-паше), а К. Н. Ненадовић мисли да су га домамили и ухватили Ашин-бег и кнез Милош. Међутим, народна приповест Милићеву предају Турцима повезује са Латиф-агом и његовом отмицом жене и деце Милићеве. Наиме, Латиф је из Ласца побегао у Карановац (Краљево), али видећи да буна у Трнави није успела, врати се у Чачак. Ту му се Милић преда, а Латиф, наводно, испуни обећање и пусти Милићеву жену и децу. Кад они кренуше пут Каоне, Турци Милића вежу у ланце и баце у тамницу.

До Милићевог убиства, колико се зна, дошло је крајем 1815. или почетком 1816. године. Према К. Н. Ненадовићу, Милић је убијен мучки на путу близу Карановца. Његови Радовићи мисле да је место где је погинуо била Грдица код Карановца или нешто даље, Бумбарево брдо, одакле је ишао према Морави и Драгачеву.

Према познатим подацима, Милићево убијање смислили су и извршили поп Никола Костић из Мрсаћа и Михаило Ђорђевић из Самаила. Милић је убијен из бусије и другачије се није ни могао скинути са овог света гласовити хајдук и јунак у многим бојевима тога времена. Пошто је извршено наређење, сматра се да је Михаило Ђорђевић „одрубио главу Милићеву, спаковао је у зобницу и послао кнезу Милошу у Пожаревац”.

Кад је донесена пред Милоша, десио се уз њега и најмлађи брат вождов Јеврем, који је закукао, рекавши:

„Побогу, откуд глава мога побратима? Та он је заједно са мном тамновао у београдској тврђави.” Главу Милићеву укопао је Јеврем под једном крушком у Пожаревцу, а тело му је, приповеда се, сахрањено тамо где је данас краљевачка црква.