Зашто се не спроводи Минск 2

Тач­но две го­ди­не от­ка­ко је јав­ност упо­зна­та шта о уло­зи ЕУ у Укра­ји­ни ми­сле САД, на осно­ву пре­срет­ну­тог раз­го­во­ра у ко­ме је по­моћ­ни­ца аме­рич­ког др­жав­ног се­кре­та­ра Вик­то­ри­ја Ну­ланд не­при­клад­ним реч­ни­ком опи­са­ла ути­цај и уло­гу Евро­пља­на – пре­го­во­ре о кон­тро­ли и ре­ша­ва­њу овог за­мр­зну­тог кон­флик­та да­нас во­де не­ки но­ви пре­го­ва­ра­чи. На­и­ме, Мин­ски про­то­кол (Минск 1) до­го­во­ри­ли су пред­став­ни­ци три­ла­те­рал­не кон­такт гру­пе (Укра­ји­на, Ру­си­ја и Оебс) 5. сеп­тем­бра 2014. По­што су­ко­би ни­су пре­ста­ли, овај спо­ра­зум је до­жи­вео де­бакл, а „нор­ман­диј­ска че­твор­ка” (Не­мач­ка, Фран­цу­ска, Ру­си­ја и Укра­ји­на) 11. фе­бру­а­ра 2015. до­го­ва­ра спо­ра­зум „Минск 2”. Иако је тај спо­ра­зум омо­гу­ћио пре­ста­нак ва­тре, ипак се „за­гла­вио” у раз­ли­чи­том ту­ма­че­њу ре­до­сле­да спро­во­ђе­ња до­го­во­ре­них та­ча­ка. У ме­ђу­вре­ме­ну се ге­о­стра­те­шка си­ту­а­ци­ја зна­чај­но про­ме­ни­ла: Не­мач­ка, као ли­дер и ини­ци­ја­тор Мин­ског про­це­са, оп­хр­ва­на је ми­грант­ском и грч­ком еко­ном­ском кри­зом, а Ру­си­ја се ин­тен­зив­но укљу­чи­ла у рат у Си­ри­ји. Та­ко је од­лу­чи­ва­ње о Укра­ји­ни пре­не­то на ни­во САД–Ру­си­ја.

Сре­ди­ном ја­ну­а­ра ове го­ди­не упра­во је Вик­то­ри­ја Ну­лан­до­ва по­се­ти­ла Ру­си­ју и по­моћ­ни­ку ру­ског пред­сед­ни­ка Вла­ди­сла­ву Сур­ко­ву из­не­ла пред­ло­ге о устав­ној ре­фор­ми Укра­ји­не, без­бед­но­сти и одр­жа­ва­њу ло­кал­них из­бо­ра у Дон­ба­су. Сур­ков је са­оп­штио да би из­не­те иде­је мо­гла да раз­ма­тра „нор­ман­диј­ска че­твор­ка” и да их Мо­сква до­жи­вља­ва као „кон­со­ли­до­ван став Аме­ри­ка­на­ца и њи­хо­вих европ­ских са­ве­зни­ка о ре­ша­ва­њу си­ту­а­ци­је у Укра­ји­ни”. Јед­но­став­но ре­че­но, Ру­си­ја је при­хва­ти­ла да у име ЕУ, ко­ја ни­је мо­гла да ути­че на спро­во­ђе­ње по­стиг­ну­тог спо­ра­зу­ма, са­да го­во­ре САД.

Ка­ко Не­мач­ка ни­је мо­гла да ути­че на спро­во­ђе­ње да­љих до­го­во­ре­них ко­ра­ка, а не­је­дин­ство и не­за­до­вољ­ство про­ду­жа­ва­њем санк­ци­ја Ру­си­ји је све ве­ће у ЕУ, та­ко ра­сте и ре­волт пре­ма ки­јев­ском др­жав­ном вр­ху. Ни­ко­лас Ха­у­флер, мла­ди по­ли­ти­чар из Хри­шћан­ско де­мо­крат­ске уни­је Ан­ге­ле Мер­кел, ко­ји се с на­ро­чи­том па­жњом ба­ви не­мач­ко-ру­ским од­но­си­ма (ње­го­ва по­ро­ди­ца по­ти­че са Кри­ма) и ре­ша­ва­њем кри­зе у Укра­ји­ни, ка­же за „По­ли­ти­ку” да се санк­ци­је ЕУ про­тив Ру­си­је не­ће ви­ше мо­ћи об­ја­сни­ти уко­ли­ко укра­јин­ска вла­да не бу­де са­ра­ђи­ва­ла у спро­во­ђе­њу Мин­ског спо­ра­зу­ма.

„Ако се по­ка­же да нај­ве­ћи део од­го­вор­но­сти ле­жи на укра­јин­ској стра­ни, до­ћи ће до пре­и­спи­ти­ва­ња санк­ци­ја пре­ма Ру­си­ји. Вр­ло је ва­жно да укра­јин­ски парт­не­ри то схва­те. Зна­ци до­бре во­ље би тре­ба­ло стал­но да се ис­ка­зу­ју. Уко­ли­ко до то­га не до­ђе, санк­ци­је не­ће тра­ја­ти до­ве­ка”, за­кљу­чу­је Ха­у­флер, ко­ји не­ма ди­ле­му да је све што је до­го­во­ре­но ја­сно на­пи­са­но.

Ди­рек­тор­ка Цен­тра за ис­тра­жи­ва­ње ми­гра­ци­ја Би­ља­на Јо­вић, ко­ја је већ че­твр­ти пут ор­га­ни­зо­ва­ла де­ба­те о укра­јин­ској кри­зи, по­ста­вља пи­та­ње да ли је узрок не­спро­во­ђе­ња Мин­ских спо­ра­зу­ма не­до­ста­так по­ли­тич­ке во­ље или мо­жда по­сто­ја­ње пла­на „Б”, што по пра­ви­лу пред­ста­вља смрт­ну пре­су­ду за „план А”. Она под­се­ћа да је Бе­о­град 2001. го­ди­не мо­рао да пре­ду­зме по­ли­тич­ки не­по­пу­лар­не ме­ре ка­ко би сми­рио кри­зу у оп­шти­на­ма Бу­ја­но­вац, Пре­ше­во и Ме­две­ђа. „До­го­во­ре­на је и спро­ве­де­на ам­не­сти­ја ко­ја је би­ла пред­у­слов за пре­кид ва­тре, де­ми­ли­та­ри­за­ци­ју и раз­о­ру­жа­ва­ње, а по­том су ор­га­ни­зо­ва­ни ло­кал­ни из­бо­ри на ко­ји­ма су уче­ство­ва­ли и ло­кал­ну власт осво­ји­ли ли­де­ри Ал­ба­на­ца, од ко­јих су мно­ги до та­да но­си­ли уни­фор­му и уче­ство­ва­ли у кон­флик­ту”, под­се­ти­ла је Јо­вић.

У слу­ча­ју Укра­ји­не фран­цу­ски ди­пло­ма­та Пјер Мо­рел во­ди раз­го­во­ре у окви­ру рад­не гру­пе за по­ли­тич­ка пи­та­ња Три­ла­те­рал­не кон­такт гру­пе о на­чи­ну спро­во­ђе­ња ло­кал­них из­бо­ра у До­њец­ку и Лу­ган­ску, ко­ји су од­ло­же­ни за по­че­так ове го­ди­не. Ин­си­сти­ра­ње Ки­је­ва да се ло­кал­ни из­бо­ри одр­же у скла­ду са по­сто­је­ћим за­ко­но­дав­ним окви­ром на­и­ла­зи на чврст от­пор про­ру­ских по­бу­ње­них гра­ђа­на на ис­то­ку и Мо­скве, јер ис­кљу­чу­је мо­гућ­ност да ло­кал­ни ли­де­ри, ко­ји су пред­во­ди­ли по­бу­ну про­тив цен­трал­не вла­де, уче­ству­ју на њи­ма.

Де­фи­ни­са­ње ста­ту­са Дон­ба­са и ус­по­ста­вља­ње кон­тро­ле на гра­ни­ци пре­ма Ру­си­ји тре­нут­но де­лу­ју као да­ле­ка бу­дућ­ност. До­њецк и Лу­ганск пр­во же­ле да Ки­јев на из­бо­ри­ма по­твр­ди њи­хо­ве ле­ги­тим­не пред­став­ни­ке, па тек он­да да се при­сту­пи ис­пу­ња­ва­њу оста­лих еле­ме­на­та спо­ра­зу­ма.