Између Кремља и Белог дома

Када у мају и званично буде ушао у Кремљ као нови први човек Руске Федерације, Дмитрија Медведева – сувереног победника недељних председничких избора – вероватно ће обузети двојно осећање. Нема сумње да ће његова инаугурација бити једнако помпезна као она из 2000. када је руско владарско жезло преузимао његов претходник Владимир Путин, ипак, понешто ће бити другачије. Јер, Путин је на трону наслеђивао остарелог председника (Бориса Јељцина), начетог болешћу, који је власт предавао у потпуности, без икакве задршке. Медведев на тако нешто, једноставно, не може да рачуна. Околности му то не допуштају.

Ипак, можда је тако и боље. Пре свега за њега. Јер у суочавању са проблемима који и даље тиште Русију управо би потреба за самодоказивањем могла Медведева да издигне изнад улоге „председничког сурогата“ (какву желе да му наметну политички кругови на Западу), у истинског лидера. Његов досадашњи рад, а пре свега успешно руковођење Саветом директора гасног гиганта „Гаспрома“, казују да му ни потенцијал ни умеће не недостају.

Медији жељни сензација већ су се уплели у спекулације о томе ко ће, у ствари, владати Русијом у наредне четири године – Медведев или Путин. Ова дилема чини се логичном, али не обавезно и кључном. Путинова Русија није ни по чему личила на Русију Бориса Јељцина. Па зашто би Русија Медведева личила на Путинову? Упорно настојање аналитичара, посебно западних, да највећу државу на свету посматрају искључиво као непромењиву ауторитарну творевину могло би се показати погрешним. Шансе новог председника, дефинитивно, не би требало ни да стављају у тај контекст.

Нема сумње да ће Путину, као будућем премијеру, бити много лакше него Медведеву као председнику државе. И то не само због различитости две функције. Наиме, формирање владе је посао за који Путин има и дара и искуства. Он је то, уосталом, већ доказао вршећи исту дужност крајем деведесетих, пре него што га је Јељцин промовисао у свог наследника. Сем тога, не треба сметнути с ума да је у руској политичкој номенклатури влада ипак само скуп чиновника. Кремљ је нешто сасвим друго.

Медведев ће већ у наредним данима морати да вуче потезе који ће, несумњиво, изазвати гнев појединаца у здању на Црвеном тргу, па и шире. Јер, иако ће се тежиште власти од маја на неки начин, а пре свега захваљујући Путиновом несумњивом ауторитету, померити ка Белом дому (седишту владе), бити у палати чију су атмосферу креирали цареви, совјетски моћници, и њихови демократски наследници и даље представља статусни симбол. И за Русију и за свет. А не заборавимо, у руском уставу се ништа суштинско није променило. Председник је ту да влада, а премијер са кабинетом да спроводи његову политику. Барем наизглед.

Оно што актуелној председничкој смени у Русији даје посебну ноту интригантности јесте – како ће свет реаговати на ове промене. За њих, главни саговорник, по хијерархији, више неће бити Путин, него Медведев. Са друге стране, јасно је, такође, да будући први човек највеће државе на свету неће обавезно бити и онај који доноси коначне одлуке. Барем не самостално. Другим речима, а гледано из праксе политичких система, Русија би убудуће могла да буде демократскија чак и од држава такозваног демократског Запада. Подела надлежности између шефа државе и владе биће много равномернија него, на пример, у Француској, Великој Британији, Немачкој, САД..., дакле земљама у којима је права власт сконцентрисана у рукама једног човека – премијера или председника, свеједно.

Како ће саговорници Русије гледати на ову промену моћи ће да се осети већ на предстојећем априлском самиту НАТО-а у Румунији, којем ће Путин последњи пут присуствовати у функцији шефа државе.

А то ће бити тек почетак. Јер много шта у светској политичкој арени одредиће и предстојећи председнички избори у САД, заказани за крај године. Наиме, док Американци буду размишљали да ли свој глас да дају „лабавим“ кандидатима Хилари Клинтон и Бараку Обами, или „агресивном“ Џону Мекејну, нови руски председник и премијер имаће сасвим довољно времена да се уиграју и „испеглају“ евентуалне грубе шавове новоуспостављене архитектуре власти.

Не би требало сметнути с ума ни чињеницу да је такозвани путинизам као јасна визија руског пута у будућност већ увелико уграђен у темеље спољне и унутрашње политике највеће државе на свету. Та линија сигурно неће бити доведена у сумњу чињеницом да Владимир Путин из једне канцеларије прелази у другу. Уосталом, недавна посета Дмитрија Медведева Србији била је пре председничка него премијерска. Тако су је оценили сви светски извештачи.

Русија је своје карте ставила на сто. Чека се одговор света, пре свега САД.