Феноменологија стварног босанског духа

Сви они који су имали прилику да од раних деведесетих година редовно или повремено прате бритка и проницљива коментаторска оглашавања Ненада Кецмановића, социолога и политиколога, предратног ректора Универзитета у Сарајеву, у НИН-у и у емисијама "Босански лонац" на БК телевизији, одавно су прижељкивали да ће он те своје уже тематски усредсређене и изоштрене огледе једног дана сакупити, средити и објавити као књигу. Сад, кад је тај тренутак коначно дошао, у пуној мери, па и преко свих очекивања, потврђује се исправност утиска о унутрашњој, концепцијској кохезији и чврстој ограничености Кецмановићеве визије и интерпретативне пројекције савремене босанско-херцеговачке стварности. Кроз есеје, настале поводом одређених догађаја, конкретних појава, као и постављања и потеза појединаца на политичкој и ратној сцени БиХ и у њеном непосредном окружењу, Кецмановић, као познавалац ствари из прве руке, учесник у неким збивањима, у исти мах пажљиви посматрач и луцидни аналитичар, хуманистички благонаклон, али и немилосрдно рационалан, духовит и видовит, исписује најверодостојнију хронику последњих петнаестак босанско-херцеговачких година. У целини посматрано, његов захват далеко превазилази хроничарску, иначе саму по себи занимљиву и привлачну, раван. У "Немогућој држави" је досад најживотније предочена слика и најтачније протумачена суштина догађаја и процеса у БиХ, од периода који је непосредно прeтходио дезинтеграцији Југославије, па све до наших дана. Кецмановићеве анализе и закључци поуздано су дијахронијски укорењени, синхронијски актуeлни, а перспективно би, надајмо се, могли бити поучни.

Јалова стратегија

Суверено владајући, и теоријски и искуствено, материјом о којој пише, свестрано размотреном, помно рашчлањеном и дубоко проосећаном, Ненад Кецмановић сасвим неусиљено и непретенциозно саопштава дефиниције и успоставља норме које би морале постати обавезујуће за свакога ко се убудуће упусти у истраживање најсвежије, још живе прошлости Босне и Херцеговине. Било би у ништа мањој мери пожељно, а вероватно још и хитније, да им дужну пажњу и одговарајуће поверење без комплекса поклоне они на којима, и у БиХ и ван ње, лежи велика одговорност за будућност ове компликоване државе и свих њених грађана. Кецмановић говори о "грађанском рату на национално-вјерској основи", показује да је "Босна и Херцеговина уназад пола миленијума била само или окупациона зона или corpus separatum унутар великих империја и сложених држава", као и да је пропаст пројекта демократске Југославије нужно осудила на пропаст и сваки модел демократске БиХ, чиме као да потврђује познату Михизову тезу о инкомпатибилности Југославије и демократије. "Стратегија афирмисања синтетичког босанско-херцеговачког идентитета, са три ограничене националне поткултуре", којој је прибегла политичка елита у бившој централној југословенској републици, показалa се, подсећа Кецмановић, као социјално јалова, па су, само привидно парадоксално, надолазећа слобода и демократија, уместо благостања и стабилности, отвориле пут запретаним мржњама, затварању у националне и верске поделе и братоубилаштву. Ове и многе друге далекосежне констатације с готово аксиоматском логичношћу одзвањају са страница "Немогуће државе".

Поправни испит

Како је, према прецизном Кецмановићевом суду, страни протектор "остао без идеје о завршном потезу у тражењу излазне стратегије за БиХ", а с обзиром на то да су се "инострани посредници накнадно извинили што раније нису читали нашег нобеловца" Иву Андрића, односно што пре признавања независне државе БиХ нису решили проблем њене унутрашње поделе по националном кључу, и њима се сад пружа сјајна прилика за поправни испит. Није Андрић случајно био на удару протагониста накарадних антиисторијских "метафизичких конструкција" о "босанском духу", који је, наводно, наднационално обједињавао босанско-херцеговачке Муслимане – Бошњаке, Србе и Хрвате! Ненад Кецмановић свакако није, нити има претензија да буде, нови Иво Андрић, али би они који истински желе да схвате и реше сложену једначину по имену Босна и Херцеговина добро учинили да пажљиво прочитају његову "Немогућу државу". Тако би, можда, био учињен бар један мали почетни корак ка њеном омогућавању. Премда, није Иво Андрић, Кецмановић у "Немогућој држави" уверљиво исписује феноменологију стварног, а не измистификованог босанског духа. Неки огледи у овој књизи, као што је, на пример, онај о лицу и наличју комшилука, антологијске су вредности, и мисаоно и литерарно, а пре свега истиносно. На најбољи андрићевски и шекспировски начин.