Посао за спас душе

Да га мама није истерала из музичке школе, и то месец дана пред крај школовања, може бити да Перици Калуђеровићу, продуценту и клавијатуристи, аранжеру и дизајнеру звука, музика не би била животна професија. Музичару којем је од концерата посвећених Киту Џерету, преко свирки у кафанама неготинског краја, до наступа уз Ђорђа Марјановића и Радмилу Караклајић по некадашњем Совјетском Савези, изгледа било суђено да каријеру заврши као музички продуцент, и то захваљујући сарадњи са Љубишом Стојановићем Луисом.

– Мама је била наставница клавира у Музичкој школи у Бору, а тата директор те школе. Истерала ме је месец дана пред завршни испит да је не бих брукао пред колегама. И тек после тог неславног избацивања ја сам почео по пет, шест сати дневно да вежбам клавир. Када ме је мајка питала зашто толико вежбам када сам избачен из школе, пркосно сам јој одговорио: „Ето, баш зато што сам истеран!” И после сам одржао по Бору доста концерата. Један од наступа који је одредио моју каријеру свакако је био онај под називом „Келн концерт” на којем сам свирао музику Кита Џерета. Чудно, јер ме је пут одвео у друге воде – каже помало иронично Перица Калуђеровић, који је годинама касније „кроз своје дизајнерске руке”, како каже, пропустио у студију безмало сва познатија именима домаће народне музике. Од Кита Џерета и концерта њему у част приређеног у Бору, Перици је у време студијске сарадње са народним певачима остала само успомена.

Сарадња са Петром Пајићем из некада чувеног „Плавог ансамбла” Калуђеровића је одвела у – СССР.

– Пајић је био врхунски басиста и певач и свирао је са Ђорђем Марјановићем. Наступао је по Совјетском Савезу од почетка продора наших музичких звезда на то тржиште. И он ме је увео у ту причу. Паралелно сам, уз наступе по Совјетском Савезу, свирао и по нашем приморју па сам у Поречу упознао Владимира Фурдуја Фурду који је баш утицао на мене. Много сам од њега научио, свирали смо заједно по Немачкој, по тамошњим клубовима наступао сам и са Дадом Топићем и Гораном Манојловићем. Свирали смо стране хитове по западној Европи – присећа се Калуђеровић.

Али, све има свој крај па је и прича о Западу завршена 1989. а она источна годину дана касније.

– Знао сам да ће се та руска прича завршити када сам са Ђорђем тамо био 1989. и када су почели неки нови ветрови да дувају тим великим пространством. Са перестројком су стигла и велика западна музичка имена. За почетак Били Џоел – прича наш саговорник признајући да је било лепо док је трајало то руско музичко путешествије од Мурманска до Ашкамабада и Алма Ате.  

Перицу је пут одвео даље, овај пут на Блиски исток – у Израел. Шест месеци провео је у Тел Авиву и у неверици ослушкивао како неки нови, лоши ветрови дувају на простору ондашње Југославије.

– Једном недељно стизале су „Политика” и „Вјесник”, две различите приче сам читао. И некако ми се и онда а и сада чини да се све што се на нашем простору потом десило, десило врло брзо. Вратио сам се у земљу и почео добре паре да зарађујем. Свирајући у Неготину. Али, нисам издржао дуже од две године да радим без престанка. Прекинуо сам, без обзира што је зарада била баш добра. Разболео сам се – каже Калуђеровић којем се управо тада отворио један нови свет – свет студијске музике о којем је размишљао још од 1983. када је обилазио Сајам технике и ковао планове како да отвори музички студио.

Сан му се остварио тачно десет година касније када га је Луис, који има посебно место у Перичином животу, позвао да сарађују. Позив тог, како каже, сјајног музичара, Калуђеровић је прихватио и стигао у Београд у којем тада почиње његова студијска прича. Прво у студију на Лекином брду, а последњих 18 година у Атељеу Луис у Овчи где без прекида ради као музички продуцент, аранжер и дизајнер звука. Кроз врата у жуто обојене невелике куће прошла су многа позната имена – од Ђулета „Ван Гога”, екипе филма „Лепа села лепо горе”, Владана Вучковића Паје, екипе из филма „Нечиста крв” Стојана Стојчића...

– „Лепа села” смо радили са Сашом Хабићем, нашим познатим продуцентом, и то смо радили под великим притиском. Како то обично бива, морали смо посао да урадимо „за јуче”. Седам дана смо радили без престанка. А „Нечисту крв” смо радили Лаза Ристовски, Ксенија Зечевић, Шабан Бајрамовић, Влатко Стефановски и ја. Са Пајом Вучковићем сам урадио седам, осам плоча. Ево, и сада радимо најновији албум који би требало на пролеће да изађе – прича Перица Калуђеровић.

И у будућност наш саговорник гледа с погледом преко миксета музичког студија.

– Ово је посао од којег живим. И ово је посао који ми помаже да сачувам душу – каже Перица Калуђеровић.