Зашто нам треба Европска унија

Грађанима Хрватске важније је да заштите рибу у свом делу Јадрана него да уђу у Европску унију, показало је истраживање објављено у Загребу. Чини ми се да тамо нико није оптужио Иву Санадера да води „лудачку политику” и да му је влада као „конц логор” само зато што тражи да се поштују државни интереси и да се не дозволи Италијанима и Словенцима да рибаре у заштићеном појасу, иако те две земље прете да ће спречити улазак Хрватске у Унију ако се не изађе у сусрет њиховим захтевима.

Србија је, ипак, у другачијој ситуацији. Њој ће у наредних десет година неминовно бити постављен захтев да призна нелегално проглашену државу Косово ако жели да уђе у ЕУ (или чак да јој се нешто више приближи), а одговор тада може бити сличан ономе који је давно дао комичар Гручо Маркс групи својих холивудских колега: „Нећу да будем у клубу који у чланство прима људе као што сам ја”.

Заиста, дан када ће Србији бити понуђено чланство није тако близу, али пут који она до тада мора да пређе није због тога мање битан. Прво што следи јесте потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању – првог уговора између Србије и ЕУ и начина да се слободном трговином са 27 чланица Уније ојача економија ове земље. Неке државе ЕУ сигурно неће одустати од захтева да се пре тога Хашком трибуналу изручи Ратко Младић – Хрватској је прогледано кроз прсте и Анте Готовина је озбиљно тражен тек пред почетак преговора о приступању, али то не треба да буде изговор нашим властима.

Чим овај споразум буде потписан, пред Србијом се отварају врата која нема ниједна друга држава у Европи – имаће споразуме о слободној трговини и са ЕУ и са Русијом, а то може бити одскочна даска за овдашњу привреду.

И још нешто – усвајањем закона у складу са прописима ЕУ и, битније, применом тих закона, Србија ће постати још сређенија земља са ефикаснијом и бољом влашћу. Тада ће контраст између већег дела наше земље и већег дела њене јужне покрајине бити још јаснији него данас. Нарочито Европској унији.

То је шанса Србије.