САД и даље забринуте због Космета

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 4. марта – „Косово: балкански тренутак истине?” – тема је којој се данас посветио амерички сенатски Комитет за спољне односе, а да ни после два и по сата расправе није дошао до уверљивог одговора на тако постављено питање. Иако је Вашингтон међу првима признао приштинску декларацију о независности, испољаване су разне дозе забринутости поводом могућних последица таквог исхода.

Да не буде забуне: готово сви говорници су подржали одлуку администрације Џорџа Буша. Истовремено су, међутим, изразили низ стрепњи да би догађаји могли да крену „нежељеним правцем”. Као такве „непожељности” истакнуте су, уз остало: мањак доказа да је „независно Косово економски одрживо”, да та творевина досад није добила довољно међународног признања, да би Србија „могла да се сврста уз Русију”, да Москва настоји да „ојача позиције на Балкану”…

Основни утисак са дебате јесте да Америка не помишља да скрене са зацртане подршке остваривању „Ахтисаријевог плана за независност Косова која би у прво време била међународни надзирана”. Такву решеност је опет „најсликовитије” представио председник комитета, демократа Џозеф Бајден. Уједно, чини се, и прилично контрадикторно.

У једном истом пасусу свог говора, истакао је следеће: „Косово се бори са епским нивоом незапослености, раширеном корупцијом и наставком етничких напетости. Али, та земља поседује значајне залихе енергије, младо становништво, и ствара најпрозападнију демократију с муслиманском већином”.

На такав доживљај сложене стварности надовезао се, утисак је, Данијел Сервер, потпредседник за мировне и операције стабилизације у америчком Институту за мир. Рекавши да говори само у своје име, поручио је да „проблем Балкана није Косово, него Србија”. Властима у Београду је пребацио да желе да „сат врате уназад” и да се „сврстају уз Русију”, па да Запад треба да услови учлањење Србије у ЕУ – уласком Косова у УН (што не дозвољава Москва, с правом вета у Савету безбедности УН).

И он као и неки други говорници, међу којима и водећи комитетски републиканац Ричард Лугар, уједно су оптужили власти у Београду за недавне нападе демонстраната на амбасаде, затраживши да се „тако нешто никад више не понови” и подсетили „на још неиспуњене обавезе према хашком трибуналу”. Исто је захтевао и уводничар комитетског претреса, помоћник шефа дипломатије Данијел Фрид. „Нудећи” Србији европску перспективу, предочио је да је као друга могућност пред њом – „самоизолација”.

Не оспоравајући утврђени вашингтонски курс према Космету, нешто другачије акценте дебати дали су Џорџ Војнович и Барбара Боксер, обоје подвлачећи да би решавање косовског питања било боље да није изостала сагласност у Савету безбедности УН. Сенатор из Охаја је предочио и да „треба да разумемо колико је то питање (косметско) трауматично за Србију”. Сенаторка из Калифорније је, пак, инсистирала да јој Фрид каже колико је земаља досад признало Косово и његову процену колико ће њих то учинити касније. Помоћник Кондолизе Рајс је направио рачуницу по којој су до данас у подне независност те покрајине признале 22, махом европске, државе, удовољивши само делимично знатижељи Боксерове.

Било је покушаја и да се проникне у дубину „разлика у власти Србије”. Кадровска диференцијација је овде импровизована по детаљима из јавних полемика у Србији…

Као један од „сведока” на седници је наступио и Иван Вејвода, у својству директора Балканског фонда за демократију у оквиру Немачког Маршаловог фонда САД. Он је оценио да је једнострано проглашење независности покрајине било веома тежак тренутак за Србију и њене односе са ЕУ и САД. „Ушли смо у фазу у којој сви морамо да поштујемо оно што је рекла и српска влада – да се треба борити свим легалним, институционалним и дипломатским средствима како би се очувало право Србије на територијални интегритет”, изјавио је дописнику „Политике”. У дебати је навео да су београдске власти допринеле да не дође до масовног одласка Срба са Косова, од чега су многи страховали. За наш лист је рекао да је и то знак да Србија заиста хоће да буде одговоран чинилац стабилности и мира у региону.

М. Пантелић