Исламисти против избеглица

Придржавајући се плана о конфронтацији која ће довести до „последњег рата” између „истине и лажи”, Исламска држава на све начине покушава да поларизује муслимане и немуслимане и осигура да свет крене путем „сукоба цивилизација”.

Исламисти коначни обрачун „армија ислама и Рима” чекају на својим бојиштима и зато упорно позивају становништво Сирије и Ирака да се придружи калифату. То подразумева да не крећу у емиграцију ка „непријатељској” Европи.

Оне који будућност траже на Западу подсећају на поделе унутар ислама после смрти пророка Мухамеда 632. године и сваког муслимана који не подржава њихов пројекат проглашавају за јеретика. „Како ћете видети Алаха?”, каже се у једној поруци ове кампање.

Исламска држава не може да убије све избеглице са Блиског истока, али користећи европске страхове од миграната покушава да им отежа живот и примора да размисле о својој одлуци. Позива их да напусте дар ул-куфр (земљу неверника) и врате се у дар ул-ислам (земљу ислама) како би се у џихаду супротставили „крсташима”.

Све то потпада под стратегију уништавања тзв. сивих зона коегзистенције различитих светова и уношења црно-белих подела на исламски и неисламски. Злочини попут Брисела треба да изврше притисак на „сиве зоне” како би се оштрије поларизовао однос муслиманских и немуслиманских заједница. „Муслимани на Западу убрзо ће се наћи пред једним од два избора”, пише у уводнику Исламској држави блиског магазина на енглеском „Дабик”. „Или ће постати отпадници и прихватити религију куфра… како би живели међу неверницима, или ће доћи у Исламску државу. Опција да будете посматрач са стране је изгубљена.”

Тај стратешки циљ Исламске државе јасно је дефинисао један од нападача на редакцију париског листа „Шарли ебдо”. „Дошло је време за нови догађај – прослављен постојањем Калифата на глобалној сцени – да се унесу нове поделе по свету и свуда униште сиве зоне”, каже он у видео-поруци објављеној два дана после погибије.

Под опсесијом тоталне доминације, Исламска држава верује да ће поларизацијом и поделама допринети повратку месије и успостављању божје државе не земљи. Наравно, усклађене законима шарије.

То је благослов и клетва Исламске државе. Потврда упечатљиве дозе самоуверености која је истовремено извориште њене ригидности и бруталности. Али и опасног понашања које окупља свет да им се супротстави.

Какав ће бити одговор? Ни Американци ни Руси ни Арапи нису спремни да своје војнике пошаљу у пустињско гротло Ирака или Сирије, чије локално становништво историјски нема разумевања за „ослободиоце.

Америка се мерама заведеним после напада Ал Каиде 2001. успешно оградила од тероризма. Исламска држава свој рат пресељава к Европи. Док муслиманске избеглице позива да се врате калифату, своје „усамљене вукове” оставља да по Европи сеју страх, али и колективни омраз, гурајући је као глобалном верском сукобу.

Напад у Бриселу, као и претходни у Паризу, носи све застрашујуће карактеристике:  координисан и бруталан чин терористичког ратовања који блокира градове и државе од Египта до Русије, од Либана до Турске. Неколицина фанатика подиже на ноге стотине хиљада војника и припадника снага реда широм Европе. Страх се усељава у свакодневни живот.

Пошто активирају „мајку сатане”, експлозив којим су опасани, регрути нове генерације терориста крећу пред Алаха са осмехом осветника који је иза себе оставио десетине или стотине мртвих „неверника”, махом невиних цивила.

Показује се да релативно скромна средства и тактика могу да нанесу несразмерно велике губитке војно супериорним силама. Како по Блиском истоку, тако и по Европи. Безбедност Европе је веома ломљива када се суочи са бомбашима самоубицама. Показује се да су контроле немоћне да спрече да се морбидни планови претворе у стварност. Упркос свим мерама предострожности, број страних џихадиста се увећава, оружје тајно прелази границе.

Успону тероризма доприносе спољне интервенције Запада које проблеме стварају а не решавају. Напади су све чешћи и увећавају анимозитет према муслиманима – управо оно што је циљ Исламске државе која себе пре свега доживљава као – државу. Искрено верују да остварују сунитски идеал калифата у коме ће се окупити муслиманска умма, заједница, укинути колонијалне границе Блиског истока и ослободити се патронаже Запада.

То што је варварски брутална, нихилистички садистичка, не значи да стратегија није пажљиво осмишљена. Исламска држава жели да цену борбе својих противника учини неиздржљивом.

Уколико Европа себи допусти да је тероризам „такфири бомбаша” уведе у бес, мржњу и осветништво према читавом исламском свету, упашће у опасну клопку. Ослонац на индивидуалне акције држава против тероризма такође није перспектива. Коментари попут „култ смрти звани ислам” регрутоваће нове радикалне исламисте, барем толико успешно колико и коментари Доналда Трампа о муслиманима којима би забранио улазак у САД.

Атмосфера нетрпељивости погоршаће положај избеглица олакшавајући пробој идеологије тероризма. Зато не сме да се заборави онај дечак са грчко-македонске границе са транспарентом „Sorry for Brussels” – извините за Брисел.

Свет је до сада био поштеђен трећег светског рата захваљујући „равнотежи страха”: Американац се колико и Рус плашио смрти. Ова равнотежа је поремећена. Појавили су се људи које је извитоперена интерпретација ислама ослободила страха од смрти.