Фидел то не би могао

Све до посете америчког председника Куби знало се да је Фидел Кастро једини „команданте”, иако је још 2008. сва овлашћења пренео на свог најмлађег брата Раула (84). Али тек пошто се Обама са целом породицом прошетао по Острву, тек пошто је тамо уприличена прва заједничка конференција за штампу, тек пошто се у директном преносу из обновљеног националног театра председник САД без цензуре обратио кубанском гледатељству, тек што су, седећи заједно, двојица лидера гледала бејзбол утакмицу, постало је јасно да и сама реч „команданте” почиње да ишчезава. Чак и да је у најбољем здравственом стању, „ел команданте” Фидел, са харизмом, репутацијом и историјом, а пре свега са својим темпераментом, овакву светску представу не би умео да приреди.

То су могли само овај Американац и овај Кубанац, обојица на крају личних мандата, свесни да ту нема идиле, да не постоји равнотежа интереса и снага, и спремни да се сложе око најважнијег: да један другог прихвате онаквима какви су.

Суочен с падом цене нафте и смањеним приливом „револуционарне солидарности” из урушеног венецуеланског елдорада, Раул Кастро је опрезно и стрпљиво ширио кубанска савезништва и привлачио стране инвестиције. Иако је 80 одсто привреде и даље под државном контролом, Куба се више не ослања само на једног иностраног партнера. Верује се, међутим, да Раул неће допустити да Комунистичка партија изгуби свој монопол над унутрашњим пословима.

Раул Кастро није Обами отпевао Гвантанамеру, једну од најлепших кубанских песама која слави лепоту и ритам Гвантанама, провинције у којој се налази америчка војна база и затвор. Није помињао ни да се у тој тамници врши тортура над осумњиченим џихадистима и онима које су Американци насумице заробили по свету, па сада не знају како и где да их пусте. Довољно је било само да изговори име Гвантанама кад је Барак Обама инсистирао на људским правима, плурализму мишљења, грађанским слободама и ослобађању политичких затвореника на Куби. И да попут Мајкла Мура дирне у другу најслабију тачку америчке доктрине о људским правима. Куба држи и чува социјалистичку тековину – универзалну бесплатну здравствену заштиту и бесплатно школство до највишег ступња образовања.

Раул није кубански Стаљин, али ни тропски Горбачов, оцењују дисидентске медијске анализе из Мајамија, које се баве прогнозама даљег пута Кубе. Чак и поједини антикастристи страхују од могућности да се кубански систем претвори у дивљи капитализам, у „мајамизам” (по Мајамију, где је велика концентрација кубанских Американаца, најтврђих десничара и антикастриста) или у „карипски Гранд казино.”

Било би погубно за Кубу да се створе неједнакости, минимални проценат баснословно богатих и огромна већина екстремно сиромашних, какве је изродила транзиција у многим земљама источне Европе и какве се виђају у већини карипских држава. Чини се да је и Раул Кастро свестан ове опасности, кад говори да ће 2018, по истеку оног што се сматра „његовим другим мандатом”, њега наследити способни млађи кадрови који неће дозволити да револуција поједе своју децу.