Fidel to ne bi mogao

Sve do posete američkog predsednika Kubi znalo se da je Fidel Kastro jedini „komandante”, iako je još 2008. sva ovlašćenja preneo na svog najmlađeg brata Raula (84). Ali tek pošto se Obama sa celom porodicom prošetao po Ostrvu, tek pošto je tamo upriličena prva zajednička konferencija za štampu, tek pošto se u direktnom prenosu iz obnovljenog nacionalnog teatra predsednik SAD bez cenzure obratio kubanskom gledateljstvu, tek što su, sedeći zajedno, dvojica lidera gledala bejzbol utakmicu, postalo je jasno da i sama reč „komandante” počinje da iščezava. Čak i da je u najboljem zdravstvenom stanju, „el komandante” Fidel, sa harizmom, reputacijom i istorijom, a pre svega sa svojim temperamentom, ovakvu svetsku predstavu ne bi umeo da priredi.

To su mogli samo ovaj Amerikanac i ovaj Kubanac, obojica na kraju ličnih mandata, svesni da tu nema idile, da ne postoji ravnoteža interesa i snaga, i spremni da se slože oko najvažnijeg: da jedan drugog prihvate onakvima kakvi su.

Suočen s padom cene nafte i smanjenim prilivom „revolucionarne solidarnosti” iz urušenog venecuelanskog eldorada, Raul Kastro je oprezno i strpljivo širio kubanska savezništva i privlačio strane investicije. Iako je 80 odsto privrede i dalje pod državnom kontrolom, Kuba se više ne oslanja samo na jednog inostranog partnera. Veruje se, međutim, da Raul neće dopustiti da Komunistička partija izgubi svoj monopol nad unutrašnjim poslovima.

Raul Kastro nije Obami otpevao Gvantanameru, jednu od najlepših kubanskih pesama koja slavi lepotu i ritam Gvantanama, provincije u kojoj se nalazi američka vojna baza i zatvor. Nije pominjao ni da se u toj tamnici vrši tortura nad osumnjičenim džihadistima i onima koje su Amerikanci nasumice zarobili po svetu, pa sada ne znaju kako i gde da ih puste. Dovoljno je bilo samo da izgovori ime Gvantanama kad je Barak Obama insistirao na ljudskim pravima, pluralizmu mišljenja, građanskim slobodama i oslobađanju političkih zatvorenika na Kubi. I da poput Majkla Mura dirne u drugu najslabiju tačku američke doktrine o ljudskim pravima. Kuba drži i čuva socijalističku tekovinu – univerzalnu besplatnu zdravstvenu zaštitu i besplatno školstvo do najvišeg stupnja obrazovanja.

Raul nije kubanski Staljin, ali ni tropski Gorbačov, ocenjuju disidentske medijske analize iz Majamija, koje se bave prognozama daljeg puta Kube. Čak i pojedini antikastristi strahuju od mogućnosti da se kubanski sistem pretvori u divlji kapitalizam, u „majamizam” (po Majamiju, gde je velika koncentracija kubanskih Amerikanaca, najtvrđih desničara i antikastrista) ili u „karipski Grand kazino.”

Bilo bi pogubno za Kubu da se stvore nejednakosti, minimalni procenat basnoslovno bogatih i ogromna većina ekstremno siromašnih, kakve je izrodila tranzicija u mnogim zemljama istočne Evrope i kakve se viđaju u većini karipskih država. Čini se da je i Raul Kastro svestan ove opasnosti, kad govori da će 2018, po isteku onog što se smatra „njegovim drugim mandatom”, njega naslediti sposobni mlađi kadrovi koji neće dozvoliti da revolucija pojede svoju decu.