Стварна или шупља суперсила

”Интервенција у Сирији је била изузетно економична са становишта времена и ресурса”, тврди ”Проспект”, угледни британски месечник у анализи коју је на свом веб-сајту објавио 24. марта. У чланку се наводи да је у безмало шестомесечној операцији било ангажовано око 4.000 припадника руских оружаних снага, са око 80 борбених авиона и хеликоптера. Њихове акције су биле јефтиније од западних, јер су полетали из базе у Латакији, на западној обали Сирије, за разлику од НАТО авијације која је могла да користи једино своје базе у Персијском заливу, на Кипру, или носаче авиона.

Инвентаришући постигнуто, ”Проспект” наводи да је ”сиријска опозиција бомбама приведена за преговарачи сто”, за којим је ”Русија истакнути актер”.  Асадовом режиму је ”пружена стратешка дубина”, проширењем његове територије за око 10.000 квадратних километара (као територија Косова). Тиме можда јесте намерно погоршана избегличка криза да би се појачале напетости у Европи, као што тврди један виши командант НАТО, мада би, сугерира ”Проспект”, то могла да буде и колатерална добит.

Ова анализа закључује да да је руска интервенција била ”тактичко ангажовање које је постигло стратешки циљ”. Али иза тога следи упозорење да треба да поступа опрезно ”свака нација чија је економија на низбрдици, чије се становништво смањује, из које беже капитал и мозгови, са политичким системом који фаворизује оне блиске власти”.

Амерички ”Форин аферс” у анализи на свом веб сајту од 20. марта констатује пак да се Русија ”успешно васпоставила као велика глобална сила”, тиме што је показала не само способност брзог удара , већ и своје нове ракетне потенцијале”. Приметно је затим проширила своју зону утицаја и себи обезбедила позицију најутицајнијег играча у блискоисточном регионалном сукобу великих сила у којем оне не учествују директно.

За лондонски ”Економист” ово је међутим била ”скупа интервенција која је погоршала економске невоље код куће”. Део негативног салда је да је Русија сада изложена нападима Исламске Државе која је оборила један њен путнички авион, због погођеног бомбардера ушла је у конфликт са Турском, док је Асадов режим ојачала до нивоа да се он сада успешно супротставља и њеним притисцима да на мировним преговорима буде конструктивнији.

У ”брифингу” објављеном дан раније, ”Економист” пак износи тезу о”шупљој сили” оцењујући да је Путинова Русија ”много слабија него што се приказује”. Главни аргумент за то је стање њене економије. Као резултат јефтине нафте и санкција које је Запад увео Москви због Украјине, животни стандард у последње две године приметно опада. Просечна плата која је, претворена у доларе, у јануару 2014. била 850, годину касније пала је на 450.

Чатам хаус, британски ”Краљевски институт за међународна питања”, дотле повлачење из Сирије види као ”пример растућег сналажења Русије у блискоисточном метежу и његовог искоришћавања на своје интересе”. Упозорава међутим да ”међународна заједница не би смела да буде преварена недавним руским изјавама о војном повлачењу из Сирије”, пошто најновији потез Москве ”није оно каквим се приказује”.

У анализи коју потписује експерт за руску спољну политику Николај Козанов, повлачење руских снага се оцењује као ”у најбољем случају привремено и односи се само на авионе ангажоване у Сирији после 30 септембра. Обе тамошње руске базе остају оперативне и настављају да Асадовом режиму пружају неопходну опрему, обуку и војну подршку. Москва ће неодређени број борбених авиона (који су наставили да дејствују и после објаве повлачења) задржати у региону...”

Козанов сматра да је средином марта ”ефекат шока” због руске војне интервенције почео да бледи, јер је ”међународна заједница на руске војне мишиће у Сирији почела да гледа као на геополитичку реалност”. Каже затим да је у почетку Русија добро искористила прилику коју је сама себи створила, али да сиријска армија потом није успела да постигне значајније победе и са становишта Москве, показала је своју неспособност.

Павел Баев, норвешки професор са Института за истраживање мира у Ослу (рођен у Русији), у анализи за Евроазијски дневни монитор, руско делимично повлачење види као ”стратешко узмицање” и указује да се рапидно смањују ресурси Москве за евентуалне нове експерименте са пројекцијом војне моћи.

Цитирајући руске изворе, он наводи да је економија у минусу већ шест узастопних квартала, без сигнала веродостојног опоравка, док истовремено није на видику неки свеобухватни програм за заустављање кризе. Уместо тога, очигледно се ”дискретно прихвата реалност продуженог пада, што показује директива да се војни издаци смање за 5 одсто”, што по Баеву није велико кресање, али је упркос томе значајна промена у односу на донедавну спремност да се амбициозни циљеви војне модернизације одрже по сваку цену.

”Руска војска је много слабија него што Путин жели да ми верујемо”, наслов је анализе из америчког портала ”Вокс” (који воде два бивша уредника ”Вашингтон поста”). Главна теза је да данас мало ко доводи у питање модернизовану руску војну моћ – и да Путин рачуна управо с тим.

Аутор, Марк Галеоти, професор међународних односа са Њујорк универзитета, не спори да су руске оружане снаге много спремније у поређењу са јадним стањем из 1990-их, али да је њихова обнова још процес који је у току.

Он каже да руски специјалци јесу са ”респектабилном прецизношћу” у фебруару 2014. заузели Крим, али наглашава да су те јединице биле оно најбоље што има Русија, а сем тога, нису наишли на отпор.

Русија је, по Галеотију, у Сирију, послала своје најбоље пилоте, док бомбардовање слабо организованих побуњеника без иоле озбиљније противваздушне одбране, свакако не може да буде права провера борбене готовости. То је, каже Галеоти, као кад би се амерички образовни систем оцењивао само на основу посете Харварду.

По већини објективних мерила, Русија је једва велика сила, сматра амерички професор. Поседује нуклеарно оружје, али оно је од мале практичне важности. Руска економија је 13. на свету, између Аустралије и Шпаније, упола је мања од француске и само је 14. део америчке. Чак и пре колапса рубље, руски војни издаци били су само једна седмина америчких.

Оно што Путин међутим има, то је, по Галеотију, спремност да ризикује, да игнорише правила, надајући се притом да је друга страна разумнија и опрезнија, вољнија да чини уступке, уместо да препозна руско блефирање.

Зашто је онда Запад толико забринут? Одговор је да војноиндустријски комплекси западних земаља надувавају руски изазов да би оправдали своје захтеве за већим буџетима и новим оружаним системима. Генерали по правилу предвиђају најгори могући сценарио и за њега се, без обзира на реалности, и припремају.

”У овом моменту”, закључује Галеоти, ”Запад је у улози Путиновог Пи-Ар-а”.