Дилитери имају најуређенији инбокс

Вирење у сандуче електронске поште на рачунару или у паметном телефону у пословном свету је строго забрањено, а у сфери приватних односа, најблаже речено, некултурно. Ипак, да ли се особе разликују ако једна у инбоксу чува стотине непрочитаних порука, а друга има само три електронска писма? Да ли се онај ко експресно брише прочитане мејлове може сматрати уреднијим од колеге коме је потребно да „скролује” неколико секунди или минута да би дошао до писма од пре неколико дана?

Како се слажу различити аутори консултовани да појасне ове теме за „Бизнис инсајдер”, према ситуацији у пријемном сандучету могу да се уоче три врсте људи: они који одмaх све бришу – дилитери, чувари – они који чувају мејлове, и игноранти.

Троје аутора сагласно је да у великој мери изглед и начин уређивања инбокса зависи не само од саме личности, већ и од врсте посла који обавља, степена заузетости, као и расположења. Они подвлаче да то што је нечији инбокс уреднији не значи да је та особа у радном окружењу продуктивнија, нити да је нека врста радохолика.

Како признаје психолог Лари Розен, он спада у прву категорију.

„Дилитери су особе које одмах по пријему мејла реагују. Одговарају пошиљаоцима, бришу писма и разврставају потребан материјал у фајлове. Може се рећи да су то особе од акције. Њихове датотеке броје мало мејлова. Тиме у ствари показују да имају јаку жељу за контролом. У великој мери радни сто дилитера је генерално уреднији. Ипак, то не значи да су ти радници кориснији него они чије датотеке броје више од 1.000 мејлова”, појашњава Розен.

Кроки друге врсте особа – чувара електронске поште – може да се нацрта са више различитих потеза. Поједини аутори сматрају да је реч о перфекционистима чије су тежње да буду сигурни и да ће им кад-тад материјал из старих мејлова затребати. Други тврде да, међутим, то није тако и да се те особе заваравају.

Психолог Памела Рутлеџ има сасвим практично објашњење: „Можда су то особе једноставно презаузете и оптерећене, не дају значај стању инбокса, већ се посвећују решавању задатака и проблема пристиглих у електронској форми.”

Према њеном ставу, чувари мејлова се плаше ризика па их не бришу. То је у ствари њихова одбрана којом показују низак ниво толеранције на неизвесност.

Игноранте, тј. оне који не читају новопридошлу пошту, не би требало етикетирати као сараднике проблематичног понашања – они сигурно нису лењи, већ пре интелигентни јер препознају шта је важно и на то реагују.

Можда, како каже Рон Фридман, аутор штива „Најбоље место за рад: уметност и наука креирања одличног радног окружења”, који је против поделе запослених на основу стања у инбоксу, стратегија управљањем електронске поште умногоме зависи од струке и протока. Наше личне особине су периферне, његов је закључак.