На половини полукампање

Ко је погледао емисију „24 минута“ на ТВ Б92 прошле суботе, чуо је министра Велимира Илића како каже да је у „полукампањи“ – мало је у кампањи, мало није. Наиме, није у кампањи пошто је дошао службеним колима, а јесте пошто нема друга посла у месту у које је стигао осим да промовише своју странку. Код министра Илића све је напола, још од времена када је говорио да се „крадуцкање“ још и може толерисати, али не и крађа на велико.

Барем како се чини на основу ове прве половине кампање која је управо завршена, Велимир Илић ју је нехотице добро оценио као полукампању. Све је у њој, за сад, са пола гласа и на пола снаге. Можда је то зато што су избори расписани из потребе за „уједињавањем“, па овај циљ уједињења стално саплиће изборне процедуре и противречи смислу избора. Јер ићи на изборе да бисмо се ујединили око било чега јесте као ићи у посластичарницу са двадесетак врста сладоледа да бисмо сви изабрали један. То се можда дешава у некој измишљеној причи, али у реалном животу не. У животу је нормално да се на изборима бирају и изаберу различите ствари. Изаћи на изборе, а не бирати ништа исто је као ићи у куповину да не купите ништа или ићи на шишање да бисте пустили косу.

Тај циљ „уједињења“ је чудан и из других разлога. Зар ми нисмо већ уједињени око нечега, па се не морамо додатно уједињавати око власти на изборима? На пример, требало би да нас је већ ујединила култура коју имамо, поднебље на ком живимо и устав који се не мења на изборима. Некако изгледа да би уједињавање око власти указивало да сва ова претходна уједињења не постоје, па нам је потребно да бар неко уједињење постигнемо око тога ко ће бити на власти. Незгодно је што друштва која се уједињују око власти тендирају да не буду уједињена ни око чега другог.

Израз „полукампања“ је чак претеран за оно што се дешава у јавности, посебно на телевизијама. Ниједна телевизија није променила програм ни за јоту откако је почела кампања. Нема нових емисија о изборима, нема дебата представника листа, анализа програма странака. Неко је изгледа решио да ови избори прођу са што мање приче о њима. Додуше, праћење кретања власти драстично се повећало на свим телевизијама и једино по томе се може познати да су избори. Било је и подужих интервјуа тренутног премијера на приватним телевизијама, али и то спада у полукампању у којој недостаје друга страна.

Наша кампања је полукампања и по томе што се 24. априла излази на изборе на три нивоа, локалном, покрајинском и републичком, а да још нико није на одговарајући начин истакао ниједну локалну тему. Додуше, и са темама од републичког значаја такође оскудевамо. Једина тема која се за сад наметнула јесте да би било добро да се ујединимо, али о тој теми смо већ причали. Множина могућих тема је обрнуто пропорционална простору које су те теме добиле у јавности. Чак и расправа о половини тих тема сада је недостижан циљ.

Тренутно не знамо хоће ли и друга половина кампање, ова преостала 24 дана до изборне тишине, протећи у истом тону. Хоће ли, рецимо, бити емисија на јавним сервисима у којима ће равноправно говорити представници свих изборних листа? Хоће ли на локалним телевизијама бити сличних емисија? Има још мало времена да се ови избори, који су заправо редовни избори који су дошли четири године после локалних, покрајинских и републичких редовних избора (ако изборе из 2014. третирамо као ванредне), не претворе у полуизборе на којима неће бити одрађен посао који у уређеним друштвима наступа сваке четири године, а не када и како коме падне на памет.

Избори су исувише скупа и исувише важна ствар да би се олако претварали у полуизборе са полукампањама. Ако овај ток кампање не зависи од грађана, сами избори ипак зависе. Да парафразирамо Имануела Канта за крај: Saperе aude! Драги грађанине/нко, чак и када покушавају да те омету у томе, имај храбрости да се служиш изборима!

Уредник сајта „Двоглед“