Мелодију треба сакрити

Група „Холи вејв” (Holy Wave) је бенд богаташа који поседују хрпу златника, али сваки од њих заливају киселином – можда и лизергичном, тим симболом психоделичне музике, али извесно корозивном, која злато нагриза и упропашћава. Ретко који андерграунд бенд попут ове америчке петорке, која ће вечерас наступити у београдском Културном центру „Град”, има толико изузетан таленат и заразне „удице”. С тим даром лако би могли да праве велике поп хитове за врхове топ-листа. Али, они те „удице” свесно „даве” слојевима психоделичних ефеката и узнемирујућих мелодијских пасажа, који творе силовиту плиму – та слика им је, каже Рајан Фјусон, гитариста бенда, била у глави и када су размишљали о томе како да се назову: силовита плима, звучни таласи које производе таласи, али такође и нека врста масовног просветљења.

Да ли је понекад чудан осећај имати толико уновчив таленат за писање поп мелодија и ипак се упорно одлучивати за некомерцијалну музику?

Не знам да ли је то заиста свестан избор. Више нас занима музика чија је дубина већа од добре „удице”. Волимо ми поп, али то није све чиме желимо да се бавимо. Намера нам је да га користимо као помагало, инструмент који ће служити другим сврхама.

Те бриљантне поп мелодије пробијају се кроз тешке ефекте као аветињски ехо, још језивији због своје лепоте. Откуд та љубав према звуцима који су истовремено дивни и узнемирујући?

Стасали смо на „My Bloody Valentine”, „Velvet Underground” и сличним бендовима који слушаоца терају да се помучи док се не пробије до мелодије. То је оно што волимо код тих група, тако да настојимо да продужимо њихову традицију скривања мелодија у песми.

Импресивно је што се често смењујете на инструментима а да ипак на сваком од њих имате сјајне „удице” и изнијансиране деонице. Да ли то показује колико је снажна унутрашња хемија бенда, колико инспиришете једни друге и како није нужно бити увежбани „професионалац” на инструменту да би се он свирао креативно?

Сви смо провели прилично времена на сваком инструменту. Нипошто не кажемо да смо сјајни, али се на сваком од њих осећамо довољно сигурно да бисмо били креативни и покушали да песми додамо нешто нарочито. На пример, на песми „California Тook Мy Bobby Away” свако од нас је свирао инструмент који иначе не свира управо зато што смо желели да песми придамо неки осећај по којем би се разликовала од остатка албума.

Све те фине нијансе у вашим песмама и укупни „звучни зид” с разним, густим слојевима – колико је тешко то извести уживо? Колико вам је студио важан као „инструмент”? Да ли помоћу њега дајете песмама коначни облик или их формирате већ на пробама, дакле свирањем уживо, само без публике?

Кад наступамо уживо, свакако настојимо да поновимо звукове из студија, што понекад није лако. Ако је немогуће, нема везе, направимо мало другачију верзију песме, која боље функционише уживо. У студију се трудимо да направимо нешто посебно. И, зато, ако то не можемо да поновимо на сцени, не смета нам све док на плочи звучи заиста другачије.