Melodiju treba sakriti

Grupa „Holi vejv” (Holy Wave) je bend bogataša koji poseduju hrpu zlatnika, ali svaki od njih zalivaju kiselinom – možda i lizergičnom, tim simbolom psihodelične muzike, ali izvesno korozivnom, koja zlato nagriza i upropašćava. Retko koji andergraund bend poput ove američke petorke, koja će večeras nastupiti u beogradskom Kulturnom centru „Grad”, ima toliko izuzetan talenat i zarazne „udice”. S tim darom lako bi mogli da prave velike pop hitove za vrhove top-lista. Ali, oni te „udice” svesno „dave” slojevima psihodeličnih efekata i uznemirujućih melodijskih pasaža, koji tvore silovitu plimu – ta slika im je, kaže Rajan Fjuson, gitarista benda, bila u glavi i kada su razmišljali o tome kako da se nazovu: silovita plima, zvučni talasi koje proizvode talasi, ali takođe i neka vrsta masovnog prosvetljenja.

Da li je ponekad čudan osećaj imati toliko unovčiv talenat za pisanje pop melodija i ipak se uporno odlučivati za nekomercijalnu muziku?

Ne znam da li je to zaista svestan izbor. Više nas zanima muzika čija je dubina veća od dobre „udice”. Volimo mi pop, ali to nije sve čime želimo da se bavimo. Namera nam je da ga koristimo kao pomagalo, instrument koji će služiti drugim svrhama.

Te briljantne pop melodije probijaju se kroz teške efekte kao avetinjski eho, još jeziviji zbog svoje lepote. Otkud ta ljubav prema zvucima koji su istovremeno divni i uznemirujući?

Stasali smo na „My Bloody Valentine”, „Velvet Underground” i sličnim bendovima koji slušaoca teraju da se pomuči dok se ne probije do melodije. To je ono što volimo kod tih grupa, tako da nastojimo da produžimo njihovu tradiciju skrivanja melodija u pesmi.

Impresivno je što se često smenjujete na instrumentima a da ipak na svakom od njih imate sjajne „udice” i iznijansirane deonice. Da li to pokazuje koliko je snažna unutrašnja hemija benda, koliko inspirišete jedni druge i kako nije nužno biti uvežbani „profesionalac” na instrumentu da bi se on svirao kreativno?

Svi smo proveli prilično vremena na svakom instrumentu. Nipošto ne kažemo da smo sjajni, ali se na svakom od njih osećamo dovoljno sigurno da bismo bili kreativni i pokušali da pesmi dodamo nešto naročito. Na primer, na pesmi „California Took My Bobby Away” svako od nas je svirao instrument koji inače ne svira upravo zato što smo želeli da pesmi pridamo neki osećaj po kojem bi se razlikovala od ostatka albuma.

Sve te fine nijanse u vašim pesmama i ukupni „zvučni zid” s raznim, gustim slojevima – koliko je teško to izvesti uživo? Koliko vam je studio važan kao „instrument”? Da li pomoću njega dajete pesmama konačni oblik ili ih formirate već na probama, dakle sviranjem uživo, samo bez publike?

Kad nastupamo uživo, svakako nastojimo da ponovimo zvukove iz studija, što ponekad nije lako. Ako je nemoguće, nema veze, napravimo malo drugačiju verziju pesme, koja bolje funkcioniše uživo. U studiju se trudimo da napravimo nešto posebno. I, zato, ako to ne možemo da ponovimo na sceni, ne smeta nam sve dok na ploči zvuči zaista drugačije.