Српски бог Марс

Сутра је 1. април, дан предизборних обећања. Прошле недеље обележили смо и 75 година од 27. марта, једног од дана када смо заратили против неке светске силе. Поводом те годишњице, чисто из носталгије, почели смо међусобне ратове, што саопштењима, што медијима, што летвама, што флашама. У тој симулацији светле традиције опет голорука нејач против велике силе. Опозиција којој се не долази на власт, против власти, која жели да освоји власт.

Ова садашња и будућа власт не мисли на прави рат, јер јој је спољна политика у најбољој традицији вештине књаза Милоша, што је добро да и ми пробамо једном да хватамо на разум. Али, и унутрашња политика је у још бољој традицији Милошевог апсолутизма. Један човек – један глас, једна држава – један човек. Новом књазу је, чини се, мало што ће убедљиво да победи на предстојећим изборима: хтео би не само да гласају за њега, него и да га воле. А љубав почиње, по њему, са школским тоалетима и старачким домовима. У првом случају, трајаће годинама, а у другом, месецима због природних закона и неприродних пензија.

И Милош је знао да је народ најопаснији кад ћути. Поготово медији. Да је он имао ружичасту телевизију и дезинформере, не би кнез Александар Карађорђевић видео престола ни оно мало година.

Опозиција је, и лева десница и десна левица, у расулу. А књаз је – иако кука како лако може да изгуби изборе – већ допола написао нови премијерски експозе.

И док ми међусобно ратујемо, око нас дивљају усташе и муџахедини, тврдећи како су они измислили геноцид на Балкану, а ми га преузели у својој заслепљености и наивности. Зато ће опет да нас туже разредном због преписивања.

А пред нама је, не само 1. април, него и 6. април, дан пријатељства са Немачком, затим 1. мај, дан жртава транзиције, а овог пута и Васкрс.