Суд који је пресудио себи

Сведоци смо бесних регионалних реакција на недавне пресуде Радовану Караџићу и Војиславу Шешељу. Уместо да донесу правду и помире завађене народе, што је била прокламована сврха оснивања Хашког суда, одлуке Трибунала у ова два случаја на простору бивше Југославије поново су распламсале националистичке страсти.

Тако испада да Хашки суд не само што није испунио свој основни званични циљ, већ у завршној фази постојања, када га, 23 године после оснивања, наслеђује нешто што се зове „резидуални механизам”, генерише нове тензије међу народима Балкана.

Многи су од почетка упозоравали да се суд оснива из политичких разлога и да ће тако и функционисати, као политички суд који дели селективну правду, те да ће отуда и све његове пресуде бити политички обојене. Сада се страхује да у завршној фази Хаг само разбуктава нове сукобе на простору бивше Југославије.

Пресуда Караџићу од 40 година робије изазвала је незадовољство у Сарајеву, а затим и нове трзавице у односима с Београдом. Изјава Бакира Изетбеговића да ће бошњачка страна помно прочитати пресуду не би ли нашла основ за ревизију старе и неуспешне босанске тужбе против Србије за геноцид, с разлогом је изазвала веома оштро реаговање Александра Вучића. Хрватска је „експлодирала” само неколико сати после одлуке Хашког већа да је Војислав Шешељ слободан човек. Ни српска страна није остала „дужна” – у четвртак увече Сребреницом су тутњали аутомобили чији су возачи и путници славили „победу”, уз погрде и претње да ће „поново клати” Бошњаке.

Караџић је већ најавио жалбу, а уколико Тужилаштво уложи жалбу на ослобађање Шешеља, процене су да ће другостепене пресуде Караџићу и Шешељу доспети тек за три године. Тек следи првостепена пресуда Ратку Младићу, а у међувремену, крајем 2017, када се Хашки трибунал званично затвори, „механизам” ће завршити преостале процесе. Судећи по свему, наредних година поново ћемо гледати исти филм и покретати питања из прошлости јер свака пресуда Трибунала, ослобађање или казна, завади и посвађа заинтересоване стране. Колико је Хашки трибунал уопште допринео помирењу и колико је испунио сврху?

У Трибуналу кажу да им је основни циљ да изведу пред суд лица најодговорнија за убиства, мучења, силовања, поробљавања, уништавање имовине… Извођењем починилаца пред суд, МКСЈ настоји да одврати од будућих злочина и осигура правду за хиљаде жртава и њихових породица, и тиме допринесе трајном миру у бившој Југославији, тврде у овом суду. Али рад Трибунала споран је од самог почетка.

Након што је 1993. основан, Хашки суд је неко време очајнички тражио некога кога би физички могао да приведе правди. Надохват руке, у Немачкој, нашао се Душко Тадић, Србин из Козарца код Приједора, који је ушао у историју светског правосуђа као први човек осуђен за етничко чишћење. Трибунал га је 7. маја 1997. прогласио кривим за прогон несрпског становништва у Поткозарју на расним, политичким и верским основама и осудио на робију дугу 20 година. Суд га је прогласио кривим за злочин против човечности – пребијање и убијање заточених у логорима Омарска, Кератерм и Трнопоље, за масакр Муслимана у Козарцу. Суђење првом хашком заточенику имало је планетарни публицитет. Тадићева слика није силазила са насловних страница новина и ТВ-а. На Си-Ен-Ену била је вест године да је Тадић осуђен у Хагу. Међутим, Душко Тадић је тврдио да нема везе са злочинима којим га Хашки суд терети. Био је инструктор каратеа са мајсторским звањем црни појас трећи дан.

„Око 3.000 дечака и девојчица, углавном Муслимана, обучио сам борилачким вештинама. Водио сам их на многа такмичења. Тим младим људима био сам спортски идол а не њихов убица”, изјавио је једном приликом Тадић.

Тадић је тврдио да никада није био у поменутим логорима, а да је тужилац преко лажних сведока доказивао, не само да је био тамо, већ и да је руководио убијањем и мучењем заробљеника. Био је нека врста заморчета Хашког суда, који је са њим почео обрачун са српским национализмом. У доказни материјал против њега Тужилаштво је увело и Меморандум САНУ, иако нико није могао да докаже да је несрећни Тадић чуо за тај документ, а камоли да га је читао или био инспирисан њиме. Једном приликом хашки тужилац Голдстон је рекао: „Намера Хашког тужилаштва је да преко Тадићевог случаја утврди не само његово учешће у пракси етничког чишћења, већ и да дође до његових саучесника, а по могућности и налогодаваца”.

Процене су да је на ово прво суђење каратисти из Козарца у Хагу потрошено 100 милиона долара. Извођење Тадића пред суд и драстична казна означили су „правно рођење” Хашког трибунала. Али нико није хтео да финансира суд који је имао само клијента на кога су већ били потрошени милиони долара. Право рођење Трибунала почиње тек кад је Србија Хагу изручила Слободана Милошевића. Кажу да су људи из Тужилаштва те ноћи, 28. јуна 2001. године, масовно отварали шампањац да прославе срећни догађај.

Постоји теорија да би суд престао да постоји да Милошевић, први председник државе оптужен за ратне злочине, није изручен Хагу.

Природно је настојање сваке установе да се што дуже одржи, па тако и овог суда. Постоје западни стручњаци који су истраживали токове новца Хага и који заступају тезу да су финансијски интереси битан разлог што овај суд наставља да постоји. Процењује се да је Хашки суд од свог оснивања потрошио више од две милијарде долара.

Роберт Хејден, професор права и антропологије на Универзитету у Питсбургу и добар познавалац рада Хашког суда, у чланку објављеном 2011. под насловом „Какве везе помирење има с тим?”, чак је назвао МКСЈ „антиратним профитером”. Хејден цитира процене по којима ће, до дана кад се Хашки трибунал затвори, кроз касу суда сигурно проћи 2,3 милијарде долара. Како тврди, ниједан део буџета МКСЈ није отишао у прилог бившој Југославији или у њену корист. Према његовим речима, готово све иде запосленима у Трибуналу, односно углавном Тужилаштву.

„Нико више не тврди озбиљно да је Хашки суд помогао ’помирењу’, шта год та реч значила. Чак је и Карла дел Понте 2005. признала да су дела Трибунала била потпуно политизована и да се локално становништво ’само занима за политичку истину, а не правну’.

Хејденова рачуница слична је рачуници члана правног тима Србије и стручњака за међународно хуманитарно право Вејна Џордаша, који сматра да је Трибунал до средине прошле деценије трошио отприлике 10 милиона долара по оптуженом, а да ће се та цифра до гашења Трибунала попети на близу 15 милиона долара.

Плате запослених у Трибуналу се крију, али познато је да нису мале. Према незваничним подацима, плата главног тужиоца Сержа Брамерца је 40.000 евра. Судија Алфонс Ори је 2008. године рекао да зарађује 233.000 долара годишње, што је прилично новца чак и у поређењу с платом америчког председника Обаме, која износи 395.000 долара годишње.

Стјуарт Форд, доцент на Правном факултету Џон Маршал у Чикагу, који је писао о злочинима против човечности, геноциду, употреби силе у међународним односима и један је од људи који су најозбиљније анализирали токове новца за међународне кривичне судове, каже да је Трибунал најскупљи Међународни кривични суд икад.

А који је салдо рада ове скупе „правде”?

Хашки трибунал теретио је 161 особу. Осуђено је 80 људи, ослобођено 18, а 36 оптужница је повучено због смрти или одустанка Тужилаштва (тринаесторо оптужених прослеђено је националним судовима). Према овој статистици највише је осуђених Срба – 56, потом Хрвата – 18, па муслимана – четири. Само један Албанац је правоснажно осуђен, и то Харадин Бала, на 13 година за злочине у логору Лапушник. По Хашком суду, испада да су Албанци „војна елита” која се највише придржава правила и обичаја ратовања.

Готово нико не спори да су припадници српског народа починили страшне злочине у рату почетком деведесетих година прошлог века, као уосталом и припадници других балканских народа. Срби су на располагању имали највише оружја и опреме, јер су располагали силом коју је ЈНА после повлачења из БиХ и Хрватске оставила иза себе. У Сребреници су војне, полицијске и паравојне формације снага босанских Срба масовно ликвидирале хиљаде бошњачких мушкараца, међу којима је било и дечака. Видео-снимак злочина када припадници „Шкорпиона” после Сребренице убијају везане и изубијане заробљенике трауматизовао је целу српску нацију. Тај снимак је Наташа Кандић из Фонда за хуманитарно право доставила Хашком трибуналу и он је страшан и упечатљив доказ о злочинима над Бошњацима. Но, Хаг је оптужницама и пресудама Србима толико подигао очекивања Бошњака, који су прихватили хашку верзију грађанског рата у бившој Југославији као сукоба добра и зла, у којем је готово све зло било искључиво на српској страни, да је овај суд на крају својим „радом” успео да изгуби кредибилитет и међу Мајкама Сребренице. Више им није довољно да Хаг потврди да је Караџић крив за геноцид у Сребреници, задовољило би их једино да је геноцид проглашен и у Приједору и још шест општина БиХ. Кад се то није десило, Сребреничанке су рекле да су изгубиле сваку веру у овај суд.

Многе ствари у раду суда дуго ће бити дискутабилне. Не само употреба тајних сведока и „рекла-казала” сведочанстава, из друге руке, двоструки аршини кад је реч о српским и свим другим злочинима, ослобађајуће пресуде у случају протеривања целог једног народа из Хрватске иако постоје недвосмислени докази да је то протеривање планирано у Туђмановом кабинету... Експерти, вештаци, судије и тужиоци Хашког суда често су се брукали непознавањем историје народа са простора бивше Југославије. На суђењу Слободану Милошевићу инсистирано је на томе да суд мора више да се позабави историјом и узроцима сукоба на Балкану, каже за наш лист адвокат Бранислав Тапушковић, „пријатељ суда” у поступку против Милошевића. Судије и тужиоци нису скоро ништа знали о историји народа на Балкану. Вештаци Тужилаштва имали су слабашно знање и нису придавали значај узроцима који су довели до ратова на подручју бивше Југославије.

После свега, кредибилитет Хашког суда остаје више него споран. Иза суда остаје огромна грађа историчарима, али историја вероватно неће имати високо мишљење о делиоцима правде који су носили тоге и примали велике плате за неуспешан рад на помирењу народа о којим су веома мало знали.