Sud koji je presudio sebi

Svedoci smo besnih regionalnih reakcija na nedavne presude Radovanu Karadžiću i Vojislavu Šešelju. Umesto da donesu pravdu i pomire zavađene narode, što je bila proklamovana svrha osnivanja Haškog suda, odluke Tribunala u ova dva slučaja na prostoru bivše Jugoslavije ponovo su rasplamsale nacionalističke strasti.

Tako ispada da Haški sud ne samo što nije ispunio svoj osnovni zvanični cilj, već u završnoj fazi postojanja, kada ga, 23 godine posle osnivanja, nasleđuje nešto što se zove „rezidualni mehanizam”, generiše nove tenzije među narodima Balkana.

Mnogi su od početka upozoravali da se sud osniva iz političkih razloga i da će tako i funkcionisati, kao politički sud koji deli selektivnu pravdu, te da će otuda i sve njegove presude biti politički obojene. Sada se strahuje da u završnoj fazi Hag samo razbuktava nove sukobe na prostoru bivše Jugoslavije.

Presuda Karadžiću od 40 godina robije izazvala je nezadovoljstvo u Sarajevu, a zatim i nove trzavice u odnosima s Beogradom. Izjava Bakira Izetbegovića da će bošnjačka strana pomno pročitati presudu ne bi li našla osnov za reviziju stare i neuspešne bosanske tužbe protiv Srbije za genocid, s razlogom je izazvala veoma oštro reagovanje Aleksandra Vučića. Hrvatska je „eksplodirala” samo nekoliko sati posle odluke Haškog veća da je Vojislav Šešelj slobodan čovek. Ni srpska strana nije ostala „dužna” – u četvrtak uveče Srebrenicom su tutnjali automobili čiji su vozači i putnici slavili „pobedu”, uz pogrde i pretnje da će „ponovo klati” Bošnjake.

Karadžić je već najavio žalbu, a ukoliko Tužilaštvo uloži žalbu na oslobađanje Šešelja, procene su da će drugostepene presude Karadžiću i Šešelju dospeti tek za tri godine. Tek sledi prvostepena presuda Ratku Mladiću, a u međuvremenu, krajem 2017, kada se Haški tribunal zvanično zatvori, „mehanizam” će završiti preostale procese. Sudeći po svemu, narednih godina ponovo ćemo gledati isti film i pokretati pitanja iz prošlosti jer svaka presuda Tribunala, oslobađanje ili kazna, zavadi i posvađa zainteresovane strane. Koliko je Haški tribunal uopšte doprineo pomirenju i koliko je ispunio svrhu?

U Tribunalu kažu da im je osnovni cilj da izvedu pred sud lica najodgovornija za ubistva, mučenja, silovanja, porobljavanja, uništavanje imovine… Izvođenjem počinilaca pred sud, MKSJ nastoji da odvrati od budućih zločina i osigura pravdu za hiljade žrtava i njihovih porodica, i time doprinese trajnom miru u bivšoj Jugoslaviji, tvrde u ovom sudu. Ali rad Tribunala sporan je od samog početka.

Nakon što je 1993. osnovan, Haški sud je neko vreme očajnički tražio nekoga koga bi fizički mogao da privede pravdi. Nadohvat ruke, u Nemačkoj, našao se Duško Tadić, Srbin iz Kozarca kod Prijedora, koji je ušao u istoriju svetskog pravosuđa kao prvi čovek osuđen za etničko čišćenje. Tribunal ga je 7. maja 1997. proglasio krivim za progon nesrpskog stanovništva u Potkozarju na rasnim, političkim i verskim osnovama i osudio na robiju dugu 20 godina. Sud ga je proglasio krivim za zločin protiv čovečnosti – prebijanje i ubijanje zatočenih u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje, za masakr Muslimana u Kozarcu. Suđenje prvom haškom zatočeniku imalo je planetarni publicitet. Tadićeva slika nije silazila sa naslovnih stranica novina i TV-a. Na Si-En-Enu bila je vest godine da je Tadić osuđen u Hagu. Međutim, Duško Tadić je tvrdio da nema veze sa zločinima kojim ga Haški sud tereti. Bio je instruktor karatea sa majstorskim zvanjem crni pojas treći dan.

„Oko 3.000 dečaka i devojčica, uglavnom Muslimana, obučio sam borilačkim veštinama. Vodio sam ih na mnoga takmičenja. Tim mladim ljudima bio sam sportski idol a ne njihov ubica”, izjavio je jednom prilikom Tadić.

Tadić je tvrdio da nikada nije bio u pomenutim logorima, a da je tužilac preko lažnih svedoka dokazivao, ne samo da je bio tamo, već i da je rukovodio ubijanjem i mučenjem zarobljenika. Bio je neka vrsta zamorčeta Haškog suda, koji je sa njim počeo obračun sa srpskim nacionalizmom. U dokazni materijal protiv njega Tužilaštvo je uvelo i Memorandum SANU, iako niko nije mogao da dokaže da je nesrećni Tadić čuo za taj dokument, a kamoli da ga je čitao ili bio inspirisan njime. Jednom prilikom haški tužilac Goldston je rekao: „Namera Haškog tužilaštva je da preko Tadićevog slučaja utvrdi ne samo njegovo učešće u praksi etničkog čišćenja, već i da dođe do njegovih saučesnika, a po mogućnosti i nalogodavaca”.

Procene su da je na ovo prvo suđenje karatisti iz Kozarca u Hagu potrošeno 100 miliona dolara. Izvođenje Tadića pred sud i drastična kazna označili su „pravno rođenje” Haškog tribunala. Ali niko nije hteo da finansira sud koji je imao samo klijenta na koga su već bili potrošeni milioni dolara. Pravo rođenje Tribunala počinje tek kad je Srbija Hagu izručila Slobodana Miloševića. Kažu da su ljudi iz Tužilaštva te noći, 28. juna 2001. godine, masovno otvarali šampanjac da proslave srećni događaj.

Postoji teorija da bi sud prestao da postoji da Milošević, prvi predsednik države optužen za ratne zločine, nije izručen Hagu.

Prirodno je nastojanje svake ustanove da se što duže održi, pa tako i ovog suda. Postoje zapadni stručnjaci koji su istraživali tokove novca Haga i koji zastupaju tezu da su finansijski interesi bitan razlog što ovaj sud nastavlja da postoji. Procenjuje se da je Haški sud od svog osnivanja potrošio više od dve milijarde dolara.

Robert Hejden, profesor prava i antropologije na Univerzitetu u Pitsburgu i dobar poznavalac rada Haškog suda, u članku objavljenom 2011. pod naslovom „Kakve veze pomirenje ima s tim?”, čak je nazvao MKSJ „antiratnim profiterom”. Hejden citira procene po kojima će, do dana kad se Haški tribunal zatvori, kroz kasu suda sigurno proći 2,3 milijarde dolara. Kako tvrdi, nijedan deo budžeta MKSJ nije otišao u prilog bivšoj Jugoslaviji ili u njenu korist. Prema njegovim rečima, gotovo sve ide zaposlenima u Tribunalu, odnosno uglavnom Tužilaštvu.

„Niko više ne tvrdi ozbiljno da je Haški sud pomogao ’pomirenju’, šta god ta reč značila. Čak je i Karla del Ponte 2005. priznala da su dela Tribunala bila potpuno politizovana i da se lokalno stanovništvo ’samo zanima za političku istinu, a ne pravnu’.

Hejdenova računica slična je računici člana pravnog tima Srbije i stručnjaka za međunarodno humanitarno pravo Vejna Džordaša, koji smatra da je Tribunal do sredine prošle decenije trošio otprilike 10 miliona dolara po optuženom, a da će se ta cifra do gašenja Tribunala popeti na blizu 15 miliona dolara.

Plate zaposlenih u Tribunalu se kriju, ali poznato je da nisu male. Prema nezvaničnim podacima, plata glavnog tužioca Serža Bramerca je 40.000 evra. Sudija Alfons Ori je 2008. godine rekao da zarađuje 233.000 dolara godišnje, što je prilično novca čak i u poređenju s platom američkog predsednika Obame, koja iznosi 395.000 dolara godišnje.

Stjuart Ford, docent na Pravnom fakultetu Džon Maršal u Čikagu, koji je pisao o zločinima protiv čovečnosti, genocidu, upotrebi sile u međunarodnim odnosima i jedan je od ljudi koji su najozbiljnije analizirali tokove novca za međunarodne krivične sudove, kaže da je Tribunal najskuplji Međunarodni krivični sud ikad.

A koji je saldo rada ove skupe „pravde”?

Haški tribunal teretio je 161 osobu. Osuđeno je 80 ljudi, oslobođeno 18, a 36 optužnica je povučeno zbog smrti ili odustanka Tužilaštva (trinaestoro optuženih prosleđeno je nacionalnim sudovima). Prema ovoj statistici najviše je osuđenih Srba – 56, potom Hrvata – 18, pa muslimana – četiri. Samo jedan Albanac je pravosnažno osuđen, i to Haradin Bala, na 13 godina za zločine u logoru Lapušnik. Po Haškom sudu, ispada da su Albanci „vojna elita” koja se najviše pridržava pravila i običaja ratovanja.

Gotovo niko ne spori da su pripadnici srpskog naroda počinili strašne zločine u ratu početkom devedesetih godina prošlog veka, kao uostalom i pripadnici drugih balkanskih naroda. Srbi su na raspolaganju imali najviše oružja i opreme, jer su raspolagali silom koju je JNA posle povlačenja iz BiH i Hrvatske ostavila iza sebe. U Srebrenici su vojne, policijske i paravojne formacije snaga bosanskih Srba masovno likvidirale hiljade bošnjačkih muškaraca, među kojima je bilo i dečaka. Video-snimak zločina kada pripadnici „Škorpiona” posle Srebrenice ubijaju vezane i izubijane zarobljenike traumatizovao je celu srpsku naciju. Taj snimak je Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo dostavila Haškom tribunalu i on je strašan i upečatljiv dokaz o zločinima nad Bošnjacima. No, Hag je optužnicama i presudama Srbima toliko podigao očekivanja Bošnjaka, koji su prihvatili hašku verziju građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji kao sukoba dobra i zla, u kojem je gotovo sve zlo bilo isključivo na srpskoj strani, da je ovaj sud na kraju svojim „radom” uspeo da izgubi kredibilitet i među Majkama Srebrenice. Više im nije dovoljno da Hag potvrdi da je Karadžić kriv za genocid u Srebrenici, zadovoljilo bi ih jedino da je genocid proglašen i u Prijedoru i još šest opština BiH. Kad se to nije desilo, Srebreničanke su rekle da su izgubile svaku veru u ovaj sud.

Mnoge stvari u radu suda dugo će biti diskutabilne. Ne samo upotreba tajnih svedoka i „rekla-kazala” svedočanstava, iz druge ruke, dvostruki aršini kad je reč o srpskim i svim drugim zločinima, oslobađajuće presude u slučaju proterivanja celog jednog naroda iz Hrvatske iako postoje nedvosmisleni dokazi da je to proterivanje planirano u Tuđmanovom kabinetu... Eksperti, veštaci, sudije i tužioci Haškog suda često su se brukali nepoznavanjem istorije naroda sa prostora bivše Jugoslavije. Na suđenju Slobodanu Miloševiću insistirano je na tome da sud mora više da se pozabavi istorijom i uzrocima sukoba na Balkanu, kaže za naš list advokat Branislav Tapušković, „prijatelj suda” u postupku protiv Miloševića. Sudije i tužioci nisu skoro ništa znali o istoriji naroda na Balkanu. Veštaci Tužilaštva imali su slabašno znanje i nisu pridavali značaj uzrocima koji su doveli do ratova na području bivše Jugoslavije.

Posle svega, kredibilitet Haškog suda ostaje više nego sporan. Iza suda ostaje ogromna građa istoričarima, ali istorija verovatno neće imati visoko mišljenje o deliocima pravde koji su nosili toge i primali velike plate za neuspešan rad na pomirenju naroda o kojim su veoma malo znali.