Ругање жртви

Све је више судија у Србији који игноришу необориве доказе о кривици оптужених, па их проглашавају невиним. Ово се догађа у свим процесима чији исход усмерава и одређује све моћнија и бахатија мрежа Државне безбедности из Милошевићевог времена, било да је реч о суђењима за ратне злочине, злочине над политичким противницима тадашњег режима, оптужницама за криминал и пљачку, било о спречавању самих истрага о починиоцима и налогодавцима државног терора.

Удба убија, Удба суди! Ту „правду” упознао сам и на сопственом примеру. Већ осам година судије су браниоци Милана Радоњића, Ратка Ромића и Стевана Басте, челника ДБ оптужених за припремање мог убиства у Будви у јуну 2000. године. Већ осам година судије знају да је Ненад Илић, један од атентатора у Будви, у својој судски валидној изјави до детаља описао како су Радоњић, Ромић и Баста припремали моју ликвидацију и, непосредно, обучавали атентаторе. Судије одбијају да Илићеву изјаву као доказ преузму из судских списа Посебног одељења београдског окружног суда, када је суђено и пресуђено организаторима и починиоцима убиства Ивана Стамболића и покушаја моје ликвидације у Будви. Закон то дозвољава, а правна логика и налаже да тако поступе, јер је реч о два само формално одвојена процеса за исти злочин. Судије то знају, али знају и да би, у том случају, морали да, без премишљања, Радоњића, Ромића и Басту прогласе кривим за припремање атентата и прекрше обавезу да оптужену тројку ДБ бране и одбране.

Ромић и Баста су, према Илићевој судској изјави, фотографисали све прилазе мом стану, чак и браве на вратима, фотографије су уручили Радоњићу, Радоњић их предао шефу ДБ Радомиру Марковићу, а он Легији и атентаторима. Илић сведочи и да је Баста, поврх свега, у Будви обучавао атентаторе: како и куда да ми приђу, ко ће да стражари, одакле да пуцају, куда да беже после обављеног посла, а телефонске инструкције терористима, непосредно уочи атентата, издају Легија и Милан Радоњић.

На основу гомиле других доказа, против Радоњића, Ромића и Басте је 2007. године подигнута оптужница, а ДБ је максимално саботирао и одуговлачио суђење. Тек 2012. изречена је првостепена пресуда, и то не на основу Илићеве изјаве, јер је приступ њој био забрањен. Радоњић је осуђен на осам, а Ромић и Баста на по седам година затвора. О жалби ДБ тројке одлучује Апелациони суд, веће Соње Манојловић, судије која је од издржавања затворске казне ослободила Милорада Брацановића, Легијиног човека и стварног шефа ДБ у време убиства Зорана Ђинђића, а у ДБ ради и њен син. Пресуда је укинута.

На поновљеном суђењу, судија Тања Сретеновић укида своју прву пресуду, руга јој се, ослобађа сву тројицу, уз оде и хвалоспеве и њима и Државној безбедности. Да се нешто десило тој жени, да је нечим уцењена и заплашена, било ми је јасно кад сам сведочио као мета атентата. Готово да сам истеран из суднице, уз судијину препоруку да више не долазим и узнемиравам оптужене!

За неки дан, овога пута по жалби државног тужиоца и мог правног заступника, поново ће одлучивати Апелациони суд, и поново судије Соња Манојловић, Нада Перић и Драган Ћесаровић. Очекивало се да ће Соња Манојловић, која председава тим судским већем, предмет уступити неком другом судији, јер смо и мој правни заступник и ја тражили њено изузеће, а и због тога што одлази у пензију. Захтев за изузећем брзо је одбачен и још брже одлучено да Соња Манојловић судијску каријеру заврши управо пресудом удбашима у чију је слободу и „невиност” већ уградила једну своју пресуду.

На основу свега што се до сада догађало, пресуда је већ написана. Бранећи себе и своје злочинце, ДБ се извежбао и осилио у моћи да уцењене судије, или судије који су тајни официри ДБ, изричу пресуде срамотне и по њихову савест и по правно знање.

Само такве судије могу да, у образложењу ослобађајуће пресуде Радоњићу, Ромићу и Басти, напишу да ДБ у Будви није припремао моје убиство, него је штитио државу од „унутрашњег непријатеља”, од мене. Нису шефови ДБ тајно одлазили у Будву, да припремају атентат и обучавају атентаторе него због „индиција” да ће се „унутрашњи непријатељ”, да ћу се ја састати са „спољним непријатељем”, са „једним од браће Хил”, а да ли са Ником Хилом или Кристофером Хилом ДБ није сазнао, нити може сазнати, јер су његове „индиције”, које су доказ за судију Тању Сретеновић, обична лаж.

Милану Радоњићу и Ратку Ромићу суди се и за убиство новинара Славка Ћурувије. И то суђење је ругање жртви. Дефилују сведоци ДБ, оног ДБ којим је у време убиства командовао Милан Радоњић. Нема, сведоче они, ничег ни сумњивог ни нетипичног у тајном праћењу Славка Ћурувије оног дана кад су га стрељали, на кућном прагу, на Ускрс, усред Београда. Сумњиве су и неуобичајене тајне активности и намере убијеног. ДБ је била забринут за државу, јер је располагао „одређеним индицијама”. Под те „индиције”, које су резултирале Славковим смакнућем 11. априла 1999, подметнут је индиго, па су конструисане будванске „индиције” о браћи Хил и мени у јуну 2000. године. Исти клан, исте убице, исти рукопис.

Највиши представници извршне власти говоре да они морају да жмуре и да ћуте, јер су судије независне. То личи на пилатовско прање руку. Независне и ван домашаја јавне критике и законом предвиђених санкција не могу бити „ђаволове судије”, које не бране закон и правду, него бране „ђавола”, бране зло, кривце и злочине. Такве судије су саучесници у криминалном чину који аболирају.

Председник СПО