Знамо човека

Како изгледа фото-робот просечног грађанина Србије? Судећи по процени маркетиншких стручњака – као Светислав Буле Гонцић. По њима, он је симпатична фигура и фаца од поверења, те су га изабрали и они који се баве тржишним и они који се баве политичким маркетингом, стварајући тако корелацију две ТВ рекламе са истим глумцем које су се истовремено нашле на екрану.

Једна, у име Лутрије Србије, директно поручује: „Играјте лото – никад се не зна”. Друга, у име Српске напредне странке: „Удружени можемо све”, с подразумевајућом поруком „Гласајте за нас”. Гледалац ће, спонтано, прво узвикнути: „Знам човека!” Хоће ли их потом повезивати? Да ли ће помислити да су му веће шансе да добије у игри на срећу него што ће му се посрећити ако прихвати понуду политичке партије – или обрнуто? Да ли ће, као гласач, усвојити идеју да се никад не зна и да вреди ризиковати – или ће се, као играч, удруживати с другима зарад стварања система клађења којим се побеђује?

Глумац је, притом, пружио своје – одиграо тог просечног грађанина сходно сценарију: једном као водитељ, кроз слаткоречиву причу о бољитку за све, други пут као чекач на уплату тикета за лични добитак. Како је која од тих улога легла њему, а како публици, на провери је сваки пут кад се глумци прихвате маркетиншког бизниса. Најбољи су учинци кад у рекламама наликују својим професионалним улогама на телевизији, као да су у њих преселили и своје ТВ ликове и своје приватне личности, кад их творци ЕПП-а сместе у ситуације у којима делују познато, природно, животно. Нема бољих примера од Милене Дравић и Драгана Николића у неодољиво шармантној серији спотова за „гранд” кафу и од незаборавног „Личи!” Радмиле Савићевић за „бакин колач”. Сасвим припадају оствареним рекламама (али и оне њима по прикладном уобличењу) Мира Бањац, Бата Живојиновић, Сека Саблић, Бранко Цвејић, Љиљана Благојевић, Мики Манојловић, Ана Софреновић, Драган Мићановић, Љубомир Бандовић...

Логика по којој се одвија телевизијски програм многе глумце ставља у прилику да се пред гледаоцима појављују истовремено у врло разнородним улогама, да представљају различите драмске јунаке и решавају другачије професионалне задатке, што њихово умеће додатно ставља на јавну проверу. Игране серије су и најзахвалнији хистрионски простор, те се управо ту неки уметници одмеравају сами са собом из недеље у недељу, селећи се кроз простор, време, друштвене слојеве, политичке околности, културне кругове. Само што нас је напустио као пропали руски гроф у славној британској серији „Даунтонска опатија” (без чијег наставка, односно завршнице РТ Војводине не би смела да остави гледаоце макар и после ове дуге паузе), Раде Шербеџија појавио се још бољи, убедљивији као пензионисани партизански мајор у серији РТС-а „Бићемо прваци света”. А глумачки маг Небојша Дугалић баш у исто време из поменуте домаће серије излази суботом као комунистички функционер Владимир Дедијер да би већ сутрадан суверено, упечатљиво, постао такође моћни нацистички службеник фолксдојчер Алберт Шултајс (најбољи од свих колега у игрању на немачком језику). Знамо човека – све може!