МОЖЕ ЛИ БЕЗ ТРГОВИНЕ

Умножавају се покличи јунака новог косовског боја који би да драматично изместе стратешко тежиште српске спољне политике.
На мети удара историјског "не" су НАТО и Европска унија. Оно што радикали кажу отворено – да евроатлантске интеграције треба заборавити зарад Русије – ДСС протура прикривено. ДС засад ћути.
Мада ме не чуди превише што нас Американци недостатком такта око Косова гурају у чврст загрљај Кремља, јер Џорџ В. Буш је у томе глобални мајстор, ипак се питам да ли се то ствара амбијент у коме би Београд једну оријентацију напустио, а другу безгласно пригрлио.

Реагујући попут Кремља на план о размештају америчког ракетног штита у источној Европи, министри премијерове странке позивају САД да одустану од Косова као "НАТО-државе". Сасвим оркестрирано, ДСС-ови саветници залажу се да у случају по нас неповољног косовског расплета треба прекинути приближавање ЕУ.

Позиви министара Јочића, Самарџића и Лончара почивају на "забринутости" што би "касарна на Косову" искључиво служила стратешким интересима САД онемогућавајући мирнодопски просперитет Косова и – обратите пажњу – "српско-албанско помирење".

Не разумем шта је уопште "НАТО-држава". Да ли то значи да су садашње и будуће чланице "касарне", а да је слобода негде на другој страни? Уколико Србија уђе у НАТО, што је судећи по досадашњој пракси пут уласка у ЕУ, каква се то порука шаље организацијама које су и лидери ДСС-а ономад одабрали као стратешке партнере?

Лично бих више волео да уместо обраћања Вашингтону чујем шта господа министри имају да кажу шта би било уколико успеју да задрже Косово. Изоловано од Србије, као до сада, само без столице у УН. Шта ће бити са оно мало тамо преосталих Срба ако се одлуче да не емигрирају? Шта са избеглим Србима? Шта уколико НАТО не изминира помирење које је, ето, надохват руке?

Да не долазе од чланова кабинета, ове изјаве би у околностима у којима живимо тешко завределе пажњу. Али, ако су аргументи бизарни, не значи да последице не могу да буду озбиљне.

Колико ми је познато, нико од оних који су гласно заговарали евроатлантизам није званично променио став. Штавише, један од пет прокламованих циљева ове владе је потписивање споразума о стабилизацији и придруживању.

Србија је таман балансирала спољну политику, а сада се испод стола једно царство проглашава за непријатеља, а друго за спаситеља. У слобистичком маниру распиривања патриотизма НАТО се идентификује као непријатељ. ЕУ као циљ од кога треба дићи руке. Русија као једини ослонац.

Ко зна да ли постоји, а ако постоји колика је цена руског савезништва. Ко су прави српски фаворити Владимира Путина? Да ли је његов неочекивано одлучан ангажман око Косова покушај да се накнадно блокира оно што је пропуштено у Јељциново време, укључујући и ширење НАТО на исток? Да ли Кремљ има подужу листу онога што би у Србији купили његови омиљени олигарси?

Познато је како Срби на Косову живе под "заштитом" Кфора, полицијске и цивилне управе УН. Не видим шта по том питању ново нуде Руси. Њихово махање ветом у Савету безбедности је у прагматској функцији показивања новонарасле моћи. Њих Срби и Албанци на Косову занимају колико и Американце.

Западна војна алијанса је лак пропагандни плен у земљи која је тек почела да продаје београдске рушевине. Срби свакако нису наклоњени чланству, без обзира што смо уласком у Партнерство за мир фактички у предворју савеза који нас је бомбардовао због политике човека који је свету претио, нудио се Белорусији а нас аутистички осамио.

ЕУ је друга прича. Испитивања јавног мњења показују да је стабилна већина Срба разрешила дилему коју је својевремено металном хладноћом моћника саопштио Ричард Холбрук: Србија мора да бира између Косова и ЕУ. Ако изабере ЕУ, ући ће у ЕУ, ако изабере Косово, изгубиће и Косово и ЕУ.

Овакве и сличне изјаве су српским народњацима casus belli. Бивши координатор преговарачког тима Београда каже да би у случају једностраног проглашења косовске независности, које би подржале поједине чланице ЕУ, Србија одмах требало да обустави процес прикључивања. Дотични господин Европи запрети игнорисањем, нама изолацијом, а онда отпутује у Охајо.

Портпарол ДСС-а кличе да ни педаљ српске територије није вредан европских интеграција. Сада ни педаљ земље, а нису били гадљиви на новац који су им као опозицији давали исти ти који су 1999. одузимали животе.

Кога то плаши премијеров саветник говорећи фигуративно о бази Бондстил као главном граду Космета и о неограниченој слободи кретања НАТО на Косову? Да га подсетим: Србија је западним савезницима дозволила исту слободу кретања на својој територији. И зашто би САД толико притискале за Бондстил када знају да би им овдашње власти радо уступиле неку локацију, рецимо поред Ниша?

Уколико су све ово партијски ставови, немам ништа против. Ако и министри којима то није ресор мисле да имају шта да наложе Белој кући, треба их чути, као и све друге. Теме од судбинске важности за будућност земље.

О томе да ли су грађани Србије спремни да се зарад евентуалног губитка Косова одрекну чланства у ЕУ, не би могли да одлучују ни портпароли, ни саветници, ни министри, ни целокупна влада. То је питање за референдум, као што се и о чланству у НАТО одлучује плебисцитарно.

Ако се поносно одбијају посредне понуде Запада о бржем напредовању према ЕУ зарад аминовања губитка Косова, онда исти степен доследности очекујем у међународним аранжманима за његово очување.

Ако није тако, нека пропагандисти пансловенства и слатког православља, они који отворено показују мрскост према Западу и слабашно прикривају опчињеност Истоком, смогну снаге да то отворено кажу. Попут радикала. Бирачи не би да буду необавештени.