Хвала газди „Луја Витона”

Сатирични документарац под називом „Хвала, газда”, у којем Франсоа Руфан, француски редитељ, по угледу на Мајкла Мура и његове методе рада на шкакљивим темама у Америци, преиспитује положај запослених у глобализованом свету, доживео је прави бум у француским биоскопима. У овом случају реч је о француским текстилним радницима и Бернару Арноу, првом човеку компаније „Луј Витон”. Како преноси „Њујорк тајмс”, у овом тренутку распродате су улазнице у чак 800 биоскопских сала, док је до сада филм видело више од 260.000 гледалаца, што се сматра изузетним успехом будући да просечна максимална биоскопска публика, када су документарна остварења у овој земљи у питању, обично не прелази 50.000.

Посебан је и моменат у којем се филм приказује – Француска је пре само неколико дана била паралисана генералним штрајком, пошто су радници одлучили да изврше притисак на владу Франсоа Оланда, чије су мере у последње време непопуларне, посебно најављене измене радног законодавства.

Како амерички лист објашњава, Руфан је у име двоје још 2007. отпуштених радника – Жослин и Сержа Клура – у неколико наврата покушавао да дође до Арноа не би ли му поставио неколико питања, не само у вези са затварањем фабрике у Форе де Камбресију већ и у вези са његовим генералним односом према радницима, али му је менаџер познатог модног бренда увек измицао. Иначе, двоје бивших запослених у ситуацији су да се боре да не изгубе дом у којем живе док на суду не постигну нагодбу са „Лујом Витоном”. Овај редитељ – истраживач, који за филм није писао сценарио пошто сматра де је реалност боља од фикције, чак се појавио и на годишњем састанку деоничара компаније али је са њега удаљен пошто је на себи имао мајицу на којој је писало „Волим Бернара”. Фирма, чији је челник познат по филантропији и улагању у уметност, званично је одбила да коментарише било шта у вези са овим случајем и није прихватила да учествује у документарцу у којем се поставља и питање није ли Арно до свог богатства и позиције такозваног Робина Худа дошао манипулишући својим запосленима. Међутим, и поред тога филм је практично постигао већи успех од Муровог остварења „Роџер и ја”, пошто је компанија одлучила да ипак контактира Клурове након што су они запретили да ће послати писма о целом случају већини информативних програма у Француској. Та посета је и снимљена – камера која је била сакривена у једној скулптури у дому Клурових забележила је представника „Луја Витона” који на крају „пријатељски” упозорава овај брачни пар: „Најважније је од свега да се у вези са овим не обраћате никоме.„

Редитељ Руфан тврди да је, истовремено, постао и жртва цензуре због филма који је снимио. Наиме, како је испричао медијима, избачен је из једног ток-шоу програма што га није зачудило пошто је већина француских најважнијих медија у рукама неколицине компанијских конгломерата.

Социолози у Француској кажу да је филм постигао велики успех између осталог и зато што показује како се обичан свет усудио да изазове великог бизнисмена. Према тврдњама високо позиционираних личности унутар компаније, који су пријавили да су после филма и учешћа у неким накнадним јавним дебатама почели да добијају увредљива писма и претње смрћу, директор „Луја Витона” није погледао остварење, али је рекао да се диви изузетној храбрости аутора.