Панамски папирићи

Од када је света и века, то јест од тренутка кад су Адам и Ева изгнани из рајског врта, човек сања о томе да створи парче раја на земљи. Морова „Утопија”, Кампанелин „Град сунца”, Титова самоуправна Југославија, Ђулијанијев Њујорк, Вучићев „Београд на води”… још увек нису остварили поменути циљ. Тек је са тзв. пореским рајевима сан делимично остварен – штавише, мултипликован је. Али, кренимо редом.

Шта добијете када укрстите романописца и агента ЦИА? Сасвим логично – управљачки дуо глобалне агенције за регистрацију офшор фирми. Тако се „Мосак–Фонсека” налази у Панами – земљи која се, поред Кајманских острва, Кипра, Сингапура… сврстава у ред „пореских рајева”. Укратко, реч је о државама са ниским порезима, у којима човек сасвим неспутано може да „опере” свој иначе тешким муљањем стечени новац, похрани лову коју је избегао да уплати (у виду пореза) матичној земљи, закамуфлира уставом забрањени сукоб интереса – или прикрије власнички идентитет. И све то, разуме се, легалним путем – будући да и офшор компаније легално послују. Мада, како и не би када живимо у најлицемернијем од свих светова.

С друге стране, псеудолиберална идеологија вели да живимо у најдемократскијем од свих поредака. Оном у којем базичну врлину представља транспарентност поступака и процедура, у којем се промовише једнакост људи пред законом али и једнакост почетних шанси – обашка слободан развој психичких и физичких потенцијала појединца. Нажалост, истина је обрнута. Живимо у свету изразитих социјалних неједнакости, где се парламентарни избори своде на гласање за ову или ону олигархију која ревносно спроводи економистичке догме псеудолибералног поретка – добрано увијене у шарени омот демократије. Животаримо у свету унутар којег „одабрани” згрћу богатство, неретко се служећи шпекулацијама, док их систем додатно награђује тиме што озакоњује њихове транге-франге тактике. Зато што је, забога, прави злочин опорезовати бизнисмена или тајкуна који „привређује” и згрће. Ионако постоји маса поданика зрелих за шишање којима ти исти бизнисмени бацају финансијске мрвице са монетарног астала. Маса подређених коју држава, за разлику од „елита моћи”, педантно опорезује – нудећи јој заузврат девастирано школство и здравство, урушене пензионе фондове, никакву социјалну и популациону политику…

Укратко, егзистирамо у тобожњој демократији коју мексички писац Октавио Паз прикладно назива „демократуром”. У таквом поретку обични смртници поштено зарађују своје цркавице, редовно плаћају порезе, рачуне за струју, воду, гас, комуналије – док за то време псеудолиберални олигарси (бизнисмени, тајкуни, корумпирани политичари) новчане своте похрањују у офшор сефове. Тако је (између 2000. и 2011), према подацима новинарског тима који је на светлост дана изнео и „панамске папире”, из Србије према офшор дестинацијама отпловило педесет и кусур милијарди долара. Колико новца за једну сиромашну земљу!

На овај начин у потпуности бива разједено просветитељско ткиво демократског друштва. Наиме, демократија тешко може опстати поред планског продубљивања друштвених неједнакости, неговања двоструких аршина, стварања недодирљивих олигархија, промовисања социјалног дарвинизма и нетранспарентних модела деловања – као и разарања социјалне државе која се једино може одржати перманентним пуњењем буџета новцем од опорезованог „екстра капитала”. Уместо тога, држава нуди тактику гашења пожара помоћу бензина, илити у преводу, стратегију „стезања каиша”.

Какве све то има везе са офшор пословањем? – питаће се у чуду тајкун који само што је пребацио извесну своту евра на офшор рачун. Послужимо се следећим каузалитетом. Демократије нема без образованог становништва. Образованог становништва нема без квалитетног образовног система. Квалитетног образовног система нема без угледних професора. Угледних и цењених просветних радника нема без добрих плата. Солидних зарада нема без стабилног буџета. Стаменог буџета нема без опорезивања тајкуна. Ефикасног опорезивања нема без транспарентног пословања тзв. привредних субјеката. Пословне видљивости нема без стављања тачке на могућност офшор трансакција. Забране „офшоровања” нема без корените реконструкције глобалног псеудолибералног поретка. А таквог захвата нема без демократије и образованог становништва.

Афера „Панамски папири” показала је оно што паметни људи одавно знају – да је свет у којем живимо поприлично лицемеран, те да лицемерни кримоси у белим рукавицама на крају редовно испадају добри момци. Кривица ће у међувремену бити сваљена на хакере, док ће „Панамски папири” убрзо постати тамо неки небитни папирићи. У томе је и јесте штос.

Социолог