Од Урала па до Тајвана

СОВЈЕТСКИ ПИЛОТ ДРЖИ У РУЦИ високо подигнуту флашу "кока-коле". Поред њега, широко насмејано лице другог совјетског пилота. Обадвојица кроз прозорчић свог стратешког бомбардера Ту-95, негде на 12.000 метара изнад Пацифика наздрављају посади америчког авиона Ф-14 која је и снимила тај призор. Фотографија је агенцијском дистрибуцијом убрзо постала један од симбола хладног рата између САД и СССР-а. Јер, догађај датира из времена Леонида Брежњева. У међувремену много тога се променило, нема више ни Брежњева ни Совјетског Савеза, а и руска стратешка авијација годинама није летела изван граница Русије.

Но, сада више није тако, одлуком председника Владимира Путина руска стратешка авијација опет лети далеко изван свог ваздушног простора. Москва то објашњава чињеницом да су скоро сви мирољубиви и једнострани потези Русије око смањивања војних ефектива и разоружања у последњих неколико година остали без исто таквих, или адекватних корака САД и НАТО-а. Сада ће, дакле, појава руске стратешке авијације далеко од руске територије опет држати у стању високе борбене узбуне уз Американце, Британце, Норвежане, Јапанце, вероватно и произвођаче "кока-коле". Јер, опет су на небу.

КИНЕЗИ И РУСИ ЗАЈЕДНИЧКИ СУ ВОЈНО вежбали на Уралу. Када је Запад добио хладни рат неки су пожурили да слом комунизма протумаче и као крај историје, после чега "све постаје досадно". Ретко је ко замишљао да је крај комунизма можда заправо нови почетак, да смо на почетку нове фазе у историји у којој марксизам, лењинизам, антикомунизам, и хладноратовски неоконзервативизам више немају никакав значај. Дакле, да ли смо све ближи најновијој супстанци за "божје царство", онаквој какву је виде секуларни мислиоци: универзалној демократији и универзалном потрошачком менталитету, умреженим у Интернет? Да ли сва друштва иду у истом политичком правцу, колико је то секуларна пројекција западног виђења историје, односно да ли друге цивилизације имају различите концепције историје?

Јер, помислимо само на себе тамо неке 1980. године. Шта смо замишљали, куда ће нас одвести историја? А распад Југославије и нуклеарне силе какав је био СССР уследио је за само 11 година. Значи, кинески тенкови на Уралу данас, концептуално гледано доказ су да историја није досадна. Далеко је река Усури, а Кинези могу сада да и војнички држе САД далеко од било каквог војног прискакања у помоћ режиму на Тајвану. Наравно, уколико Пекинг одлучи да Тајпеху следи "дисциплина чизме". Јер Кинези су увек играли на историју, а историја је време.

НОВА АМЕРИЧКА ВОЈНА ОФАНЗИВА у Авганистану. Никако да пронађу и униште Бин Ладена и врх Ал Каиде. Један од разлога је и чињеница да Ал Каида представља нихилизам у слободном ходу, то није ни држава, ни мрежа, то је идеја одрицања од вредности која привлачи протеране појединце без моралних скрупула, као што магнет привлачи метал. Али та привлачна сила, на жалост, ствара се у Вашингтону. Бин Ладен није имао никаквог историјског значаја све док га Џорџ Буш није прогласио главним америчким ривалом после 11. септембра 2001. Уместо да терористичке нападе прогласе злочинима који једноставно подлежу одговарајућим правосудним мерама, Вашингтон је то прогласио великим ратом. Тада је то пријало погођеној америчкој свести, али се претворило у рат у којем се друга страна није појавила. Како онда да ратујете у рату у којем оног другог нема? И сада га опет тражите у пећинама планина Бора-Бора, а он неће да изађе на мегдан по вашим правилима. Неће, па неће. Јер, Ал Каида не прихвата америчку дефиницију рата, вероватно ни историје.