Имагинаријум редитељског чаробњака

Филм „Младост” је још један усхићујући сусрет са посебним, личним имагинаријумом италијанског филмског аутора Паола Сорентина чији су филмови мишљени као визуелне сензације што се нижу дуж фабуларних линија. У садејству са, како каже Сорентино – његовим „братом близанцем”, директором фотографије Луком Бигацијем, визуелношћу бојадише и саму драматургију. У „Младости” (La giovinezza/Youth) визуелна нарација је важнија од вербалне. То и јесте прави филм.

И у „Младости”, баш као и у „Ил диву”, „Ово мора да је то место”, а нарочито у „Великој лепоти”, Сорентино је достигао праву размеру између ироније и патетике, лепоте и гротесктности, тим главним окосницама његове естетике којој увек прикључује и поетику бизарности, да зачини, испровоцира, запита.

У „Младости” иде још корак даље. Нуди нам филмске слике веће од живота и са истанчаним уметничким нервом стапа интелект и емоције у једно. Попут чаробњака дубоко дира гледаоца креацијама својих покретних слика, с којима тако вешто, сликовно поетски, дочарава све оно што његови филмски јунаци доживљавају и проживљавају дубоко у себи. Оно што се голим оком не види.

Врхунским стилом и визуелном лепотом сада приповеда о уметности, музици, филму, популарној култури. Под плаштом садашњости отвара питања прошлости, будућности и младости. Питања младости (духом) када тело већ остари, питања будућности у старости. Медитира над пролазношћу живота, над губитком љубави и креације, устврдивши успут и да је „инспирација лаж, не постоји, постоји само ферментација”, да „емоције нису прецењене” већ су „емоције једино што нам на крају остаје”...

Отварајући и као кључно питање шта уметност чини младом и када њени творци остаре, Сорентино поентира. Само свевремена уметност, било да су њени творци композитори и диригенти, филмски редитељи или фудбалери, остаће вечно млада. Таква дела надживљују своје творце...

Ову своју дубоко емотивну посвету уметности и уметницима, али и животу, Сорентино је пласирао кроз ту њему својствену иронично-гротесктно-бизарно-хуморну причу, у којој је своје времешне јунаке сместио у велнес центар у Давосу где је својевремено Томас Ман сместио радњу своје драме „Чаробни брег”.

Сорентинови филмски јунаци су: диригент и композитор Џеф који се у младости дружио са Стравинским (Мајкл Кејн), филмски редитељ Мик што спрема свој тестаментарни филм (Харви Кајтел), претилни и астматични Дијего Марадона са тетоважом Карла Маркса на леђима (Роли Серано), остарела холивудска звезда и Микова муза Бренда Мартел (Џејн Фонда), која је у луксузне бање у швајцарским Алпима стигла само да би саопштила редитељу да ће ипак прихватити боље плаћену улогу пијане бабе у мексичкој ТВ-серији...

Сорентино креира идилу и мир места у којем богати и славни освежавају и подмлађују своја остарела тела, не размишљајући толико о прошлости колико о будућности, што уз низ комичних пасажа резултира и хуморним и дирљивим филмом. Филмом привлачним гледаоцима који и сами често застану пред неухватљивом прошлошћу. Филмом који и млади треба да погледају. Јер, док младост имамо нисмо је свесни. Када је више немамо, тешко се сетимо шта смо то стварно имали.