Imaginarijum rediteljskog čarobnjaka

Film „Mladost” je još jedan ushićujući susret sa posebnim, ličnim imaginarijumom italijanskog filmskog autora Paola Sorentina čiji su filmovi mišljeni kao vizuelne senzacije što se nižu duž fabularnih linija. U sadejstvu sa, kako kaže Sorentino – njegovim „bratom blizancem”, direktorom fotografije Lukom Bigacijem, vizuelnošću bojadiše i samu dramaturgiju. U „Mladosti” (La giovinezza/Youth) vizuelna naracija je važnija od verbalne. To i jeste pravi film.

I u „Mladosti”, baš kao i u „Il divu”, „Ovo mora da je to mesto”, a naročito u „Velikoj lepoti”, Sorentino je dostigao pravu razmeru između ironije i patetike, lepote i grotesktnosti, tim glavnim okosnicama njegove estetike kojoj uvek priključuje i poetiku bizarnosti, da začini, isprovocira, zapita.

U „Mladosti” ide još korak dalje. Nudi nam filmske slike veće od života i sa istančanim umetničkim nervom stapa intelekt i emocije u jedno. Poput čarobnjaka duboko dira gledaoca kreacijama svojih pokretnih slika, s kojima tako vešto, slikovno poetski, dočarava sve ono što njegovi filmski junaci doživljavaju i proživljavaju duboko u sebi. Ono što se golim okom ne vidi.

Vrhunskim stilom i vizuelnom lepotom sada pripoveda o umetnosti, muzici, filmu, popularnoj kulturi. Pod plaštom sadašnjosti otvara pitanja prošlosti, budućnosti i mladosti. Pitanja mladosti (duhom) kada telo već ostari, pitanja budućnosti u starosti. Meditira nad prolaznošću života, nad gubitkom ljubavi i kreacije, ustvrdivši usput i da je „inspiracija laž, ne postoji, postoji samo fermentacija”, da „emocije nisu precenjene” već su „emocije jedino što nam na kraju ostaje”...

Otvarajući i kao ključno pitanje šta umetnost čini mladom i kada njeni tvorci ostare, Sorentino poentira. Samo svevremena umetnost, bilo da su njeni tvorci kompozitori i dirigenti, filmski reditelji ili fudbaleri, ostaće večno mlada. Takva dela nadživljuju svoje tvorce...

Ovu svoju duboko emotivnu posvetu umetnosti i umetnicima, ali i životu, Sorentino je plasirao kroz tu njemu svojstvenu ironično-grotesktno-bizarno-humornu priču, u kojoj je svoje vremešne junake smestio u velnes centar u Davosu gde je svojevremeno Tomas Man smestio radnju svoje drame „Čarobni breg”.

Sorentinovi filmski junaci su: dirigent i kompozitor Džef koji se u mladosti družio sa Stravinskim (Majkl Kejn), filmski reditelj Mik što sprema svoj testamentarni film (Harvi Kajtel), pretilni i astmatični Dijego Maradona sa tetovažom Karla Marksa na leđima (Roli Serano), ostarela holivudska zvezda i Mikova muza Brenda Martel (Džejn Fonda), koja je u luksuzne banje u švajcarskim Alpima stigla samo da bi saopštila reditelju da će ipak prihvatiti bolje plaćenu ulogu pijane babe u meksičkoj TV-seriji...

Sorentino kreira idilu i mir mesta u kojem bogati i slavni osvežavaju i podmlađuju svoja ostarela tela, ne razmišljajući toliko o prošlosti koliko o budućnosti, što uz niz komičnih pasaža rezultira i humornim i dirljivim filmom. Filmom privlačnim gledaocima koji i sami često zastanu pred neuhvatljivom prošlošću. Filmom koji i mladi treba da pogledaju. Jer, dok mladost imamo nismo je svesni. Kada je više nemamo, teško se setimo šta smo to stvarno imali.