Сећам се избегличког кампа на Авали

У Београд сам дошао као осмогодишњак, избеглица из Ирана, и остао четири године. Живели смо у избегличком кампу на Авали, код мотела „1000 ружа”, и заиста су бринули о нама. Успео сам да научим три језика: српскохрватски, румунски и енглески па су ме задиркивали да радим као преводилац. Све време боравка у Југославији ишао сам у школу – сећа се у разговору за наш лист Амир Арсамес Ескандари (1979), редитељ, који у Србији борави поново као редитељ.

Ескандари је дошао из Финске, где живи последњих 27 година, као аутор документарца „Пиксадорес” којим је отворена Четврта недеља финског филма у организацији Културног центра Београда, Амбасаде Финске у Србији и Финског филмског фонда.

Док смо разговарали у Културном центру Београда, редитељ је кроз прозор могао да види натпис „Југославија…” на врху суседне зграде, што га је још једном вратило детињству и избеглиштву:

– Сећам се да сам имао много играчака јер деца која су долазила у камп и брзо га напуштала, остављала су их мени. То ми је изгледало као сан, а мојим родитељима је било тешко. И данас се сећам „Црвене звезде” као великог фудбалског клуба и Лепе Брене као највеће музичке звезде.

Ескандари у филму прати групу младића из фавела Сао Паула који живе за „пиксашо”, врсту уличне уметности, односно исписивање порука на небодерима. Слоганима које тајно исписују ноћу, ризикујући живот како би фасцинантним акробатским способностима доспели до врхова солитера, изражавају револт према бразилском друштву.

– Моји јунаци су трагични хероји јер желе да се боре против власти, корумпираног система који им не даје прилику. Њихови графити су цртежи незадовољства. На њима нема боје, они су искључиво црно-бели – прича Ескандари.

Управо због тога редитељ се одлучио за црно-белу фотографију:

– У њиховом животу постоје само две опције: или ће ићи у цркву и постати религиозни, сиромашни људи или ће бити криминалци. Такав живот је црно-бели и сушта је супротност оном колору који ми видимо у Бразилу– истиче редитељ и додаје да рад „пиксадореса” власти у Бразилу сматрају кршењем закона.

Међутим, слаже се са констатацијом да има и оних који то виде као уметност:

– Неки то виде као вандализам. Али може да се види и као уметност са поруком која је некад само име и презиме њиховог убијеног друга.

Радове „пиксадореса” као уметност видели су и организатори Бијенала уметности у Берлину који су их позвали у Немачку, а њиховo присуство изазвало је скандал и распад групе:

– Модерна уметност свела се на то да седимо, пијемо вино, слушамо музику или гледамо слику и размишљамо како је то уметност. Када су Бразилци дошли у Берлин желели су да се њихов глас чује, а Немци да од њих зараде. Зато се та сарадња неславно завршила, а група се распала. Посвађали су се са куратором, полили су га бојом, дошла је полиција – испричао је редитељ који је те сцене и уврстио у филм.

Ескандари је остао у контакту са „пиксадоресима”: двојица су се вратили диловању дроге, један је одустао јер му је током цртања друг пао са зграде и умро. Једино је Джан опстао, али он је најмудрији у групи, што се и види у филму. Чак је одржао предавање на Јејлу.