Много интерпретатора, мало аутора

После Матије Дедића и Корнелија Ковача некако се логично надовезује да наредни велики клавијатуриста који ће 19. априла свирати у част великог Арсена Дедића у сали „Пароброда”, названој кратко „Арсен”, буде Александар Саша Локнер, композитор, аранжер и стални дугогодишњи члан „Бајаге и инструктора”.

– Велика ми је част што сам у друштву Бате и Матије и свих осталих који ће после мене свирати. Нисам много наступао као солиста последњих година јер сам се више бавио примењеном музиком, компоновао и аранжирао за позориште и филм па ми је заиста велики изазов да обновим материјал који сам 1996. снимао са Лазом Ристовским. Реч је о нашем албуму „Наос” и ево, после две деценије, желим да подсетим пријатеље и публику на Лазин и мој заједнички пројекат. Представићу и нумере с мог соло албума „Транс Европа експрес” из 2005. на којем преовлађује електроника за разлику од „Наоса” који је етно амбијентални пројекат двојице клавијатуриста – каже Саша Локнер који се последњих година некако „бацио” у воде позоришне и филмске музике и напросто се за позориште „Бошко Буха” везао као да му је друга кућа.

– Недавно смо имали премијeру „Звездастог витеза” који је врло лепо прошао. „Бошко Буха” ми је занимљив јер су тамо мали мјузикли за, условно речено, децу. Разлика између малог и класичног мјузикла је у томе што у овом првом нема живог оркестра, већ глумци певају на матрицу. Из „Бухе” ме најчешће зову управо ту врсту да радим – објашњава Локнер и признаје да му је једноставније да уради класичну драмску представу него представу за децу.

– Када за њих мале радите, одговорност је много већа. Морате онако „до даске” да урадите главну тему, а синглове тако да постану хитични, да их клинци прихвате и заволе – истиче Локнер који је радио и музику за „Црвенкапу”, „Кишу”, „Снежну краљицу”, „Царевог заточеника” за шта је награђен Стеријином наградом.

У групу „Бајага и инструктори” дошао је само годину дана након њеног оснивања – 1985. и то након одслужења војног рока у ондашњој Југославији. И, како каже, до средине деведесетих година група је свирала у просеку између 100 и 135 концерата годишње.

– Нешто више концерата од нас, до 150 имали су у оно време „Бијело дугме”, „Парни ваљак”, „Леб и сол”, а ми смо са „Рибљом чорбом” бројали исто. Практично, наступали смо сваки други, трећи дан. Ишли смо на турнеје, лагано прелазили из места у место по целој Хрватској и БиХ. А онда су дошле деведесете и бендови су морали да се прилагоде новонасталој ситуацији. Заправо, пола наше публике отишло је у иностранство. Бајага је тада направио песму „Моји су другови”, химну дијаспоре, и захваљујући њој нама су се отворила врата наступа у иностранству. Наша каријера се из региона пребацила у дијаспору. Дошли смо у ситуацију да од 1995. до 2000. два пута свирамо на Новом Зеланду, у Окланду и Велингтону, а да у истом том периоду не одемо до, рецимо, Ниша. Апсурд! Паралелно с тим у земљи и региону мањи градови су се културно урушили, све је мање места за свирање. Или у халама нема грејања или људи немају навику да иду на свирку – прича наш саговорник напомињући да од 2000. поново у музичким водама почиње да се успоставља „нормалан систем рада”.

– Вратили смо се у регион и ту свирамо велике концерте. Последњих неколико година углавном се свира у летњем периоду, на фестивалима. Бенд највише ради од јуна до краја септембра. Зими наступамо у великим аренама – каже Саша Локнер.

На питање каква је будућност српске музичке сцене, кратко каже:
– Добра.

– Биће музичара довољно и биће квалитетнији него што смо ми били. Што се тиче извођача, можемо да будемо мирни. Много је талентоване деце. Али, ауторство је у кризи. И то већ неко време. Ако слушате радио можете да приметите да је најприсутнији југо–рок, аутори из старих времена. Мало је нових, на прсте их можете набројати. Ми имамо више фантастичних певачица и певача него раније, али мање добрих аутора, поготово немамо довољно добрих текстописаца – сматра Локнер.

------------------------------------------------------------------------------

Успешни ђаци који свирају са бендовима, али и самостално

– Од музике могу да живим, али морам баш много да радим. Последњих пет година врло сам поносан што радим у једној приватној музичкој школи из које су већ изашли добри ученици: Бобан Величковић Бис, Богдан Смедеревац, Вељко Лазић, Никола Тавић, Марко Аризановић, већ етаблирани музичари који свирају с великим бендовима, али и самостално, раде соло пројекте, аранжирају. Један од ученика, Страхиња Гавриловић, отишао је на Џез академију у Амстердам – поносно каже Саша Локнер.