Mnogo interpretatora, malo autora

Posle Matije Dedića i Kornelija Kovača nekako se logično nadovezuje da naredni veliki klavijaturista koji će 19. aprila svirati u čast velikog Arsena Dedića u sali „Parobroda”, nazvanoj kratko „Arsen”, bude Aleksandar Saša Lokner, kompozitor, aranžer i stalni dugogodišnji član „Bajage i instruktora”.

– Velika mi je čast što sam u društvu Bate i Matije i svih ostalih koji će posle mene svirati. Nisam mnogo nastupao kao solista poslednjih godina jer sam se više bavio primenjenom muzikom, komponovao i aranžirao za pozorište i film pa mi je zaista veliki izazov da obnovim materijal koji sam 1996. snimao sa Lazom Ristovskim. Reč je o našem albumu „Naos” i evo, posle dve decenije, želim da podsetim prijatelje i publiku na Lazin i moj zajednički projekat. Predstaviću i numere s mog solo albuma „Trans Evropa ekspres” iz 2005. na kojem preovlađuje elektronika za razliku od „Naosa” koji je etno ambijentalni projekat dvojice klavijaturista – kaže Saša Lokner koji se poslednjih godina nekako „bacio” u vode pozorišne i filmske muzike i naprosto se za pozorište „Boško Buha” vezao kao da mu je druga kuća.

– Nedavno smo imali premijeru „Zvezdastog viteza” koji je vrlo lepo prošao. „Boško Buha” mi je zanimljiv jer su tamo mali mjuzikli za, uslovno rečeno, decu. Razlika između malog i klasičnog mjuzikla je u tome što u ovom prvom nema živog orkestra, već glumci pevaju na matricu. Iz „Buhe” me najčešće zovu upravo tu vrstu da radim – objašnjava Lokner i priznaje da mu je jednostavnije da uradi klasičnu dramsku predstavu nego predstavu za decu.

– Kada za njih male radite, odgovornost je mnogo veća. Morate onako „do daske” da uradite glavnu temu, a singlove tako da postanu hitični, da ih klinci prihvate i zavole – ističe Lokner koji je radio i muziku za „Crvenkapu”, „Kišu”, „Snežnu kraljicu”, „Carevog zatočenika” za šta je nagrađen Sterijinom nagradom.

U grupu „Bajaga i instruktori” došao je samo godinu dana nakon njenog osnivanja – 1985. i to nakon odsluženja vojnog roka u ondašnjoj Jugoslaviji. I, kako kaže, do sredine devedesetih godina grupa je svirala u proseku između 100 i 135 koncerata godišnje.

– Nešto više koncerata od nas, do 150 imali su u ono vreme „Bijelo dugme”, „Parni valjak”, „Leb i sol”, a mi smo sa „Ribljom čorbom” brojali isto. Praktično, nastupali smo svaki drugi, treći dan. Išli smo na turneje, lagano prelazili iz mesta u mesto po celoj Hrvatskoj i BiH. A onda su došle devedesete i bendovi su morali da se prilagode novonastaloj situaciji. Zapravo, pola naše publike otišlo je u inostranstvo. Bajaga je tada napravio pesmu „Moji su drugovi”, himnu dijaspore, i zahvaljujući njoj nama su se otvorila vrata nastupa u inostranstvu. Naša karijera se iz regiona prebacila u dijasporu. Došli smo u situaciju da od 1995. do 2000. dva puta sviramo na Novom Zelandu, u Oklandu i Velingtonu, a da u istom tom periodu ne odemo do, recimo, Niša. Apsurd! Paralelno s tim u zemlji i regionu manji gradovi su se kulturno urušili, sve je manje mesta za sviranje. Ili u halama nema grejanja ili ljudi nemaju naviku da idu na svirku – priča naš sagovornik napominjući da od 2000. ponovo u muzičkim vodama počinje da se uspostavlja „normalan sistem rada”.

– Vratili smo se u region i tu sviramo velike koncerte. Poslednjih nekoliko godina uglavnom se svira u letnjem periodu, na festivalima. Bend najviše radi od juna do kraja septembra. Zimi nastupamo u velikim arenama – kaže Saša Lokner.

Na pitanje kakva je budućnost srpske muzičke scene, kratko kaže:
– Dobra.

– Biće muzičara dovoljno i biće kvalitetniji nego što smo mi bili. Što se tiče izvođača, možemo da budemo mirni. Mnogo je talentovane dece. Ali, autorstvo je u krizi. I to već neko vreme. Ako slušate radio možete da primetite da je najprisutniji jugo–rok, autori iz starih vremena. Malo je novih, na prste ih možete nabrojati. Mi imamo više fantastičnih pevačica i pevača nego ranije, ali manje dobrih autora, pogotovo nemamo dovoljno dobrih tekstopisaca – smatra Lokner.

------------------------------------------------------------------------------

Uspešni đaci koji sviraju sa bendovima, ali i samostalno

– Od muzike mogu da živim, ali moram baš mnogo da radim. Poslednjih pet godina vrlo sam ponosan što radim u jednoj privatnoj muzičkoj školi iz koje su već izašli dobri učenici: Boban Veličković Bis, Bogdan Smederevac, Veljko Lazić, Nikola Tavić, Marko Arizanović, već etablirani muzičari koji sviraju s velikim bendovima, ali i samostalno, rade solo projekte, aranžiraju. Jedan od učenika, Strahinja Gavrilović, otišao je na Džez akademiju u Amsterdam – ponosno kaže Saša Lokner.