Ново „македонско пролеће”

Политичка криза у Македонији се опет разбуктала. Непосредан повод за најновије немире је одлука председника државе Ђорђа Иванова да се обуставе поступци против свих представника власти и опозиције у афери „Прислушкивање“. Корени протеста су, медјутим, неупоредово озбиљнији и заправо су резултат вишегодишњих „судара” власти и опозиције. Криза је веома озбиљна и, уколико опозиција буде, као што је најавила, бојкотовала парламентарне изборе заказане за почетак јуна, биће још продубљена, што прети да Македонију гурне у тотални хаос

Готово годину дана је протекло откако се дугогодишња политичка располућеност Македоније излила на улице, претварајући фигуративну блокаду земље у физички клинч присталица и противника власти. Антивладине демонстрације и контрамитинзи, повређени грађани и полицајци, узајамне оптужбе највећих странака – све то је престало тек након неколико месеци мучних преговора под нескривеним притисцима страних сила. Споразум из Пржина требало је да обезбеди демонтирање механизама којима је премијер Никола Груевски, како му се ставља на терет, куповао и изнуђивао гласове, намештао судске процесе, прислушкивао 20.000 људи и апсолутистички владао државом. Након тога би Македонци на биралиштима, под условима поштеним према свим партијама, изабрали ону за коју желе да им управља у наредне четири године.

Данас, грађани су опет преплавили улицама, повређени на демонстрацијама пренесени су у болничке кревете, политичари се препиру на сав глас, странци притискају, док су избори, који је требало да земљу напокон изведу из кризе, заказани али главна опозициона партија одбија да на њих изађе јер, како тврди, механизми којима Груевски онемогућава слободно изјашњавање Македонаца нису поништени.

Ни период током којег је прелазна влада, у којој је седела и опозиција, требало да пречисти бирачке спискове и предузме разне мере не би ли припремила поштене изборе није протицао глатко. Опозиција је већ неко време упозоравала да ће 5. јун, датум утаначен након првобитно одређеног 24. априла, бити преран за изборе јер кадрови Груевског блокирају нужне промене. Два и по месеца пред изборе тек је установљено да је на гласачком списку спорна чак шестина имена, њих 310.000. Специјалном тужилаштву, формираном да би утврдило истину око масовног прислушкивања и других афера, једва је омогућено да ангажује све нужне кадрове и почне с радом.

Коначну ескалацију и негодовање, макар привидно, свих страна изазвала је одлука председника Ђорђа Иванова да аболира све политичаре, и у власти и у опозицији, против којих су покренути кривични поступци. Ни то накарадно соломонско решење за афере које су у суштини македонске кризе није било неочекивано, јер уставни суд је недавно дао Иванову могућност да то учини. Али, у атмосфери тек пригушене напетости, у којој су обе стране, без обзира на примирје, наставиле да повремено „припуцавају” док су се одсудни избори ближили, као да се за поновно отварање рата само чекао повод, који је сервирао Иванов.

Сада страним силама преостаје да приволе Груевског на још једно одлагање избора или да га, по свему судећи, пусте да победи, што им не би било мило. Утолико им је Иванов можда и учинио услугу, под условом да су тачни наводи да истраживања јавног мњења показују како Груевски и даље има предност. Председник је, премда припада владајућој странци, дао опозицији савршен изговор за немире и померање избора.

И премијерова странка Иванову, колико год му сада приговарала, такође може бити захвална јер је гомилу њених најважнијих људи спасио оптужница које су их могле одвести на дуготрајну робију. И вођи опозиције, Зорану Заеву, можда је потајно лакнуло и стога што је он такође аболиран за наводну корупцију и шуровање са страним шпијунима: нека су оптужнице, како тврди, намештаљка Груевског, али с македонским судовима, још уз неизвестан исход избора, никад се не зна. Све у свему, скандал који је приредио Иванов на неки бизаран начин одговара свима осим Македонцима, који су се вратили тамо где су били и пре годину дана, у најгору кризу.

Македонија подсећа на Турску: некадашњи миљеник Запада у трусном региону – у време када је Груевски, тада још класичан „штребер” транзиционог уџбеника, трансформисао националистичку странку у еврофилну снагу, дерегулисао привреду и продавао државна предузећа странцима – запела је у евроинтеграцијама због спољних проблема и недовршеног преображаја изнутра. Све већа ауторитарност Груевског, уз привредно посртање, само је удаљавала државу од Брисела, да би тек онда премијер одједном открио своју љубав према Русији – она се, истина, још није прекинула као идила између Ердогана и Путина.

Понеки верују да је Македонија постала бојиште на којем се Запад и Москва боре за утицај на Балкану. Нејасна је и улога албанског фактора. Јасно је да нису сви одустали од Велике Албаније, али је након прошлогодишњег упада групе наоружаних Албанаца, с којима се полиција обрачунала у Куманову, остало много недоумица. Несклони Груевском су веровали да је он довео или макар пустио ту групу на македонску територију како би скренуо пажњу са афера. Те претпоставке су само потпирене тврдњом српске Војнобезбедносне агенције да је унапред упозорила македонске колеге на опасност, али да они нису реаговали, као и изјавом Иванова да је таква информација била прослеђена и са Запада.