Фалш либерали против Бориса Малагурског

Мо­жда ми­сли­те да у Ср­би­ји ни­је до­зво­ље­но пре­ти­ти ре­чи­ма: „Тре­ба му ј. сор­ту ба­ла­ву и смр­дљи­ву!”, „До­би­јем по­рив да му се шип­ка­ма об­ја­сне не­ке ства­ри по ро­ша­вом ли­цу” и „Во­лео бих да овом отва­ра­чу очи­ју не­ко за­тво­ри јед­но или оба ока на цир­ка не­ко­ли­ко да­на”. На­жа­лост, ва­ра­те се. Сва­ко ко ов­де јав­но го­во­ри мо­ра би­ти све­стан ар­гу­ме­на­та су­ди­ја Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да. Они су за­кљу­чи­ли да ово ни­су „озбиљ­не прет­ње” већ „са­др­же са­мо же­ље окри­вље­них”. У обра­зло­же­њу осло­ба­ђа­ју­ће пре­су­де на­ве­ли су и да „прет­ња као из­ја­ва ко­јом се на­ја­вљу­је на­пад на жи­вот или те­ло оште­ће­ног ли­ца мо­ра би­ти ја­сна и не­дво­сми­сле­на” и за­кљу­чи­ли да тро­ји­ца окри­вље­них ни­су би­ли до­вољ­но „кон­крет­ни”. Мо­жда ће вас збу­ни­ти чи­ње­ни­ца да су и људ­ско­па­ра­ва­шки „ци­вил­ни сек­тор” и њи­хо­ви оми­ље­ни „не­за­ви­сни” ме­ди­ји зах­те­ва­ли осло­ба­ђа­ју­ћу пре­су­ду. От­куд ова НВО љу­бав пре­ма на­си­љу и го­во­ру мр­жње? Да ли су прет­ње са­да ле­ги­тим­не? Или је, мо­жда, вр­хов­на прав­да у Ср­би­ји од­лу­чи­ла да треп­не и пре­и­на­чи пра­во­сна­жну пре­су­ду Апе­ла­ци­о­ног су­да?
НВО сле­пи­ло об­ја­шња­ва јед­но­став­на чи­ње­ни­ца – прет­ње су би­ле упу­ће­не Бо­ри­су Ма­ла­гур­ском, омра­же­ном на­ци­о­на­ли­сти, и до­шле су са фо­ру­ма „Па­ра­пис­хо­па­то­ло­ги­ја”, ко­ји је та­да био глав­ни азил гра­ђан­ске мр­жње. У том ин­те­лек­ту­ал­ном под­зе­мљу, ве­ру­ју­ћи да су за­шти­ће­ни ано­ним­но­шћу, огла­ша­ва­ли су се број­ни ак­ти­ви­сти, ко­ји, ка­да го­во­ре под сво­јим име­ном, зву­че као при­стој­ни љу­ди. Ма­ла­гур­ском је пре­ти­ло њих два­де­се­так.У скло­пу при­ти­ска на па­ра­во­су­ђе ис­ти­ца­на је ра­зу­мљи­ва ири­ти­ра­ност оп­ту­же­них и чу­ли су се ар­гу­мен­ти ко­је вре­ди ци­ти­ра­ти. „Прав­но пи­та­ње ко­је се по­ста­вља је да ли су из­ја­ве ко­је су на фо­ру­му упу­ће­ње за­тво­ре­ном кру­гу љу­ди са спе­ци­фич­ним сми­слом за дру­штве­ну кри­ти­ку уоп­ште по­доб­не да про­у­зро­ку­ју угро­жа­ва­ње си­гур­но­сти... Уко­ли­ко би раз­го­ва­ра­ли о слу­ча­ју увре­де на осно­ву истих чи­ње­ни­ца, ње­на кри­вич­но прав­на ин­кри­ми­на­ци­ја би се у све­тлу гло­бал­них трен­до­ва да­ла оспо­ра­ва­ти по ви­ше осно­ва”, из­ја­вио је Ђор­ђе Кри­во­ка­пић, ди­рек­тор у SHA­RE фон­да­ци­ји, ко­ја је да­ла „пред­став­ни­ка ци­вил­ног дру­штва” у Са­ве­ту за штам­пу. 
„Спе­ци­фич­ни сми­сао за дру­штве­ну кри­ти­ку” и „гло­бал­ни трен­до­ви” са­мо су не­ки од из­го­во­ра фалш ли­бе­ра­ла, ко­ји ве­ру­ју да пра­ви­ла ва­же са­мо за исто­ми­шље­ни­ке. Њи­хо­ва бор­ба за пра­ва ов­де одав­но не­ма са­мо су­же­не иде­о­ло­шке већ и ет­нич­ке гра­ни­це. „Го­вор мр­жње [је] го­вор усме­рен ка не­ком ко је део угро­же­не или мар­ги­на­ли­зо­ва­не гру­пе”, об­ја­шња­ва Иси­до­ра Ста­кић, ма­стер­ки­ња људ­ских пра­ва с ди­пло­мом „три уни­вер­зи­те­та из Ен­гле­ске, Швед­ске и Нор­ве­шке”. Ве­ћин­ски Ср­би су, из­гле­да, фер ме­та. Ни­сам са­мо си­гу­ран да ли мла­да ло­бист­ки­ња – ко­ја ис­ти­че да се „по­себ­но ин­те­ре­су­је за ре­ги­о­нал­ну без­бед­ност и ме­ђу­ет­нич­ке од­но­се у ре­ги­о­ну за­пад­ног Бал­ка­на, про­блем де­сног екс­тре­ми­зма, као и за пи­та­ње род­не рав­но­прав­но­сти” – сма­тра да они не мо­гу би­ти угро­же­ни и мар­ги­на­ли­зо­ва­ни или да се, ка­да је­су, то не ра­чу­на. Не тре­ба гу­би­ти из ви­да да за су број­не гра­ђа­не у ци­ви­лу пат­ње не са­мо срп­ских из­бе­гли­ца, већ и жр­та­ва тран­зи­ци­је и нео­ли­бе­ра­ли­за­ци­је по­сле­ди­ца са­мо­по­вре­ђи­ва­ња у „пост­ге­но­цид­ној Ср­би­ји”. На де­лу су дво­стру­ки стан­дар­ди по ко­ји­ма су пра­ва ре­зер­ви­са­на са­мо за слу­чај­не Ср­бе, оне ко­ји се­бе од­ре­ђу­ју не­ким дру­гим иден­ти­те­том – род­ним, сек­су­ал­ним или, јед­но­став­но, ана­ци­о­нал­но. Оста­ли не за­вре­ђу­ју ни­ка­кве об­зи­ре. 
Срп­ски „Вајс”, вул­гар­ни сај­бер ин­фор­мер за ср­бо­скеп­тич­не адо­ле­сцен­те, у ла­мен­ту над суд­би­ном нео­ства­ре­них ба­ти­на­ша пи­ше: „Је­сте да се ка­же да је реч моћ­ни­ја од ма­ча, али то­ли­ко их је из­ре­че­них и на­пи­са­них ко­је ни­су ни на ко­ји на­чин ка­жње­не да је ова по­сло­ви­ца још одав­но оти­шла у исто­ри­ју.” Ма­ла­гур­ски је на „Вај­су” уокви­рен као не­ко ко за­слу­жу­је све што му се мо­же де­си­ти. Охра­брен пре­су­дом, је­дан од чи­та­ла­ца је на­пи­сао да „тре­ба да га про­га­ња­ју по ин­тер­не­ту, где год да се по­ја­ви”. Дру­ги твр­ди да је по­сту­пак во­ђен за­то што је Ма­ла­гур­ски „др­жав­ни слу­жбе­ник”, док тре­ћи сма­тра да осло­бо­ђе­ни „ни­су ура­ди­ли ни­шта ло­ше”. 
Пре­су­да ка­са­ци­о­ног су­да уда­љи­ла нас је од мо­гућ­но­сти ци­ви­ли­зо­ва­ног ди­ја­ло­га. У зе­мљи у ко­јој је ле­ги­тим­но пра­ви­ти спи­ско­ве и пре­ти­ти озве­ре­ним „на­ци­о­на­ли­сти­ма”, у ко­јој „са­мо­ре­гу­ла­тор­ни” Са­вет за штам­пу све ви­ше ли­чи на ауто­ко­ло­ни­јал­ни Са­вет за цен­зу­ру штам­пе, у ко­јој и фи­ли­ја­ла моћ­ног ка­на­ла ве­сти и „не­за­ви­сна” те­ле­ви­зи­ја са на­ци­о­нал­ном фре­квен­ци­јом има­ју цр­не ли­сте „ан­ти­е­вро­пља­на”, све је ма­ње про­сто­ра за сло­бо­дан и при­сто­јан го­вор. У вре­ме­ну кад је кри­ви­ца под за­шти­том, па­мет­ни­је је ћу­та­ти. Суд је при­хва­тио став ко­ји је из­нео адво­кат Ог­њен Ра­шуо да ни­је реч о прет­ња­ма већ о „мо­рал­но ди­ску­та­бил­ним” опи­си­ма „по­ри­ва, ло­ших же­ља и на­да­ња”. Ра­шуо твр­ди да је за све крив Ма­ла­гур­ски јер је „сва ова уј­дур­ма и на­ста­ла” због ње­го­вог фил­ма „Прет­по­став­ка прав­де”. Да је ћу­тао, до­ка­за­но „хра­бри и по­ште­ни љу­ди”, ка­ко „Па­ра­пси­хо­па­то­ло­ге” опи­су­је бра­ни­лац, не би до­би­ли по­рив да му ва­де очи. „Вајс” (грех, у пре­во­ду), на ко­ме об­ја­вљу­је и „гра­ђа­нин но­ви­нар” Ра­шуо, ко­нач­но је одах­нуо: „оди­се­ја по ла­ви­рин­ту срп­ског пра­во­су­ђа је нај­зад за­вр­ше­на”. Са­да мо­гу на ми­ру да штан­цу­ју но­ва по­ко­ле­ња ко­ја ће у шај­ка­чи ви­де­ти знак зве­ри а у ћи­ри­ли­ци пи­смо кро­ма­њо­на­ца и не­го­ва­ти „по­ри­ве, ло­ше же­ље и на­да­ња” пре­ма „Бо­ри­су Ма­ло­ум­ском” и дру­гим на­ци­о­на­ли­сти­ма, са и без ро­ша­вог ли­ца. Па не­ће ваљ­да да дис­кри­ми­ни­шу љу­де по из­гле­ду?
Факултет за медије и комуникације