Falš liberali protiv Borisa Malagurskog

Mo­žda mi­sli­te da u Sr­bi­ji ni­je do­zvo­lje­no pre­ti­ti re­či­ma: „Tre­ba mu j. sor­tu ba­la­vu i smr­dlji­vu!”, „Do­bi­jem po­riv da mu se šip­ka­ma ob­ja­sne ne­ke stva­ri po ro­ša­vom li­cu” i „Vo­leo bih da ovom otva­ra­ču oči­ju ne­ko za­tvo­ri jed­no ili oba oka na cir­ka ne­ko­li­ko da­na”. Na­ža­lost, va­ra­te se. Sva­ko ko ov­de jav­no go­vo­ri mo­ra bi­ti sve­stan ar­gu­me­na­ta su­di­ja Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da. Oni su za­klju­či­li da ovo ni­su „ozbilj­ne pret­nje” već „sa­dr­že sa­mo že­lje okri­vlje­nih”. U obra­zlo­že­nju oslo­ba­đa­ju­će pre­su­de na­ve­li su i da „pret­nja kao iz­ja­va ko­jom se na­ja­vlju­je na­pad na ži­vot ili te­lo ošte­će­nog li­ca mo­ra bi­ti ja­sna i ne­dvo­smi­sle­na” i za­klju­či­li da tro­ji­ca okri­vlje­nih ni­su bi­li do­volj­no „kon­kret­ni”. Mo­žda će vas zbu­ni­ti či­nje­ni­ca da su i ljud­sko­pa­ra­va­ški „ci­vil­ni sek­tor” i nji­ho­vi omi­lje­ni „ne­za­vi­sni” me­di­ji zah­te­va­li oslo­ba­đa­ju­ću pre­su­du. Ot­kud ova NVO lju­bav pre­ma na­si­lju i go­vo­ru mr­žnje? Da li su pret­nje sa­da le­gi­tim­ne? Ili je, mo­žda, vr­hov­na prav­da u Sr­bi­ji od­lu­či­la da trep­ne i pre­i­na­či pra­vo­sna­žnu pre­su­du Ape­la­ci­o­nog su­da?
NVO sle­pi­lo ob­ja­šnja­va jed­no­stav­na či­nje­ni­ca – pret­nje su bi­le upu­će­ne Bo­ri­su Ma­la­gur­skom, omra­že­nom na­ci­o­na­li­sti, i do­šle su sa fo­ru­ma „Pa­ra­pis­ho­pa­to­lo­gi­ja”, ko­ji je ta­da bio glav­ni azil gra­đan­ske mr­žnje. U tom in­te­lek­tu­al­nom pod­ze­mlju, ve­ru­ju­ći da su za­šti­će­ni ano­nim­no­šću, ogla­ša­va­li su se broj­ni ak­ti­vi­sti, ko­ji, ka­da go­vo­re pod svo­jim ime­nom, zvu­če kao pri­stoj­ni lju­di. Ma­la­gur­skom je pre­ti­lo njih dva­de­se­tak.U sklo­pu pri­ti­ska na pa­ra­vo­su­đe is­ti­ca­na je ra­zu­mlji­va iri­ti­ra­nost op­tu­že­nih i ču­li su se ar­gu­men­ti ko­je vre­di ci­ti­ra­ti. „Prav­no pi­ta­nje ko­je se po­sta­vlja je da li su iz­ja­ve ko­je su na fo­ru­mu upu­će­nje za­tvo­re­nom kru­gu lju­di sa spe­ci­fič­nim smi­slom za dru­štve­nu kri­ti­ku uop­šte po­dob­ne da pro­u­zro­ku­ju ugro­ža­va­nje si­gur­no­sti... Uko­li­ko bi raz­go­va­ra­li o slu­ča­ju uvre­de na osno­vu istih či­nje­ni­ca, nje­na kri­vič­no prav­na in­kri­mi­na­ci­ja bi se u sve­tlu glo­bal­nih tren­do­va da­la ospo­ra­va­ti po vi­še osno­va”, iz­ja­vio je Đor­đe Kri­vo­ka­pić, di­rek­tor u SHA­RE fon­da­ci­ji, ko­ja je da­la „pred­stav­ni­ka ci­vil­nog dru­štva” u Sa­ve­tu za štam­pu. 
„Spe­ci­fič­ni smi­sao za dru­štve­nu kri­ti­ku” i „glo­bal­ni tren­do­vi” sa­mo su ne­ki od iz­go­vo­ra falš li­be­ra­la, ko­ji ve­ru­ju da pra­vi­la va­že sa­mo za isto­mi­šlje­ni­ke. Nji­ho­va bor­ba za pra­va ov­de odav­no ne­ma sa­mo su­že­ne ide­o­lo­ške već i et­nič­ke gra­ni­ce. „Go­vor mr­žnje [je] go­vor usme­ren ka ne­kom ko je deo ugro­že­ne ili mar­gi­na­li­zo­va­ne gru­pe”, ob­ja­šnja­va Isi­do­ra Sta­kić, ma­ster­ki­nja ljud­skih pra­va s di­plo­mom „tri uni­ver­zi­te­ta iz En­gle­ske, Šved­ske i Nor­ve­ške”. Ve­ćin­ski Sr­bi su, iz­gle­da, fer me­ta. Ni­sam sa­mo si­gu­ran da li mla­da lo­bist­ki­nja – ko­ja is­ti­če da se „po­seb­no in­te­re­su­je za re­gi­o­nal­nu bez­bed­nost i me­đu­et­nič­ke od­no­se u re­gi­o­nu za­pad­nog Bal­ka­na, pro­blem de­snog eks­tre­mi­zma, kao i za pi­ta­nje rod­ne rav­no­prav­no­sti” – sma­tra da oni ne mo­gu bi­ti ugro­že­ni i mar­gi­na­li­zo­va­ni ili da se, ka­da je­su, to ne ra­ču­na. Ne tre­ba gu­bi­ti iz vi­da da za su broj­ne gra­đa­ne u ci­vi­lu pat­nje ne sa­mo srp­skih iz­be­gli­ca, već i žr­ta­va tran­zi­ci­je i neo­li­be­ra­li­za­ci­je po­sle­di­ca sa­mo­po­vre­đi­va­nja u „post­ge­no­cid­noj Sr­bi­ji”. Na de­lu su dvo­stru­ki stan­dar­di po ko­ji­ma su pra­va re­zer­vi­sa­na sa­mo za slu­čaj­ne Sr­be, one ko­ji se­be od­re­đu­ju ne­kim dru­gim iden­ti­te­tom – rod­nim, sek­su­al­nim ili, jed­no­stav­no, ana­ci­o­nal­no. Osta­li ne za­vre­đu­ju ni­ka­kve ob­zi­re. 
Srp­ski „Vajs”, vul­gar­ni saj­ber in­for­mer za sr­bo­skep­tič­ne ado­le­scen­te, u la­men­tu nad sud­bi­nom neo­stva­re­nih ba­ti­na­ša pi­še: „Je­ste da se ka­že da je reč moć­ni­ja od ma­ča, ali to­li­ko ih je iz­re­če­nih i na­pi­sa­nih ko­je ni­su ni na ko­ji na­čin ka­žnje­ne da je ova po­slo­vi­ca još odav­no oti­šla u isto­ri­ju.” Ma­la­gur­ski je na „Vaj­su” uokvi­ren kao ne­ko ko za­slu­žu­je sve što mu se mo­že de­si­ti. Ohra­bren pre­su­dom, je­dan od či­ta­la­ca je na­pi­sao da „tre­ba da ga pro­ga­nja­ju po in­ter­ne­tu, gde god da se po­ja­vi”. Dru­gi tvr­di da je po­stu­pak vo­đen za­to što je Ma­la­gur­ski „dr­žav­ni slu­žbe­nik”, dok tre­ći sma­tra da oslo­bo­đe­ni „ni­su ura­di­li ni­šta lo­še”. 
Pre­su­da ka­sa­ci­o­nog su­da uda­lji­la nas je od mo­guć­no­sti ci­vi­li­zo­va­nog di­ja­lo­ga. U ze­mlji u ko­joj je le­gi­tim­no pra­vi­ti spi­sko­ve i pre­ti­ti ozve­re­nim „na­ci­o­na­li­sti­ma”, u ko­joj „sa­mo­re­gu­la­tor­ni” Sa­vet za štam­pu sve vi­še li­či na auto­ko­lo­ni­jal­ni Sa­vet za cen­zu­ru štam­pe, u ko­joj i fi­li­ja­la moć­nog ka­na­la ve­sti i „ne­za­vi­sna” te­le­vi­zi­ja sa na­ci­o­nal­nom fre­kven­ci­jom ima­ju cr­ne li­ste „an­ti­e­vro­plja­na”, sve je ma­nje pro­sto­ra za slo­bo­dan i pri­sto­jan go­vor. U vre­me­nu kad je kri­vi­ca pod za­šti­tom, pa­met­ni­je je ću­ta­ti. Sud je pri­hva­tio stav ko­ji je iz­neo advo­kat Og­njen Ra­šuo da ni­je reč o pret­nja­ma već o „mo­ral­no di­sku­ta­bil­nim” opi­si­ma „po­ri­va, lo­ših že­lja i na­da­nja”. Ra­šuo tvr­di da je za sve kriv Ma­la­gur­ski jer je „sva ova uj­dur­ma i na­sta­la” zbog nje­go­vog fil­ma „Pret­po­stav­ka prav­de”. Da je ću­tao, do­ka­za­no „hra­bri i po­šte­ni lju­di”, ka­ko „Pa­ra­psi­ho­pa­to­lo­ge” opi­su­je bra­ni­lac, ne bi do­bi­li po­riv da mu va­de oči. „Vajs” (greh, u pre­vo­du), na ko­me ob­ja­vlju­je i „gra­đa­nin no­vi­nar” Ra­šuo, ko­nač­no je odah­nuo: „odi­se­ja po la­vi­rin­tu srp­skog pra­vo­su­đa je naj­zad za­vr­še­na”. Sa­da mo­gu na mi­ru da štan­cu­ju no­va po­ko­le­nja ko­ja će u šaj­ka­či vi­de­ti znak zve­ri a u ći­ri­li­ci pi­smo kro­ma­njo­na­ca i ne­go­va­ti „po­ri­ve, lo­še že­lje i na­da­nja” pre­ma „Bo­ri­su Ma­lo­um­skom” i dru­gim na­ci­o­na­li­sti­ma, sa i bez ro­ša­vog li­ca. Pa ne­će valj­da da dis­kri­mi­ni­šu lju­de po iz­gle­du?
Fakultet za medije i komunikacije