Како се прекалио челик

Оно што је за Бориса Тадића био „Фијат” 2008. године, то за Александра Вучића може бити „Хестил”. Ако овај други, наравно, добије изборе, сигурно ће размишљати о томе како је његов други мандат искалио челик. Није, уосталом, министар привреде Жељко Сертић тек онако љубио уговор као Библију.

Ако продаја „Железаре Смедерево” другој по величини светској компанији у производњи гвожђа и челика буде пресудно утицала на исход избора, као што је „Фијат” утицао на каријеру Тадића, показаће се да ништа тако добро не успева у Срба – као спас велике фабрике и неколико хиљада радних места. И није то, како нас убеђују неолиберали, српска соцреалистичка заоставштина. У Великој Британији су хиљаде радника у индустрији челика остале без посла.

Ако је око 1.700 радника „Редкара”, крупног произвођача челика у Великој Британији, отпуштено због губитака од пола милијарде фунти, онда је судбина највећег произвођача челика у Великој Британији „Тата стила”, где је већ отпуштено 1.200 запослених, знатно неизвеснија. Премијер Дејвид Камерон не сме да ризикује још већа отпуштања у погонима у сиромашном Велсу, па британска држава на различите начине покушава да спасе 14.000 радних места. Камерону се ближе избори и референдум о опстанку Британије у ЕУ, а тада се, уместо невидљиве руке тржишта, тражи буџетска рука спаса. До сада премијер није трепнуо када су пропадале челичане. Сада конзервативном Камерону креће суза на око када гледа ка Велсу.

Осим што је случај неодрживости челичана у Британији показао да либералне економије постоје само у машти, доказано је емпиријски да државни капитализам шљака у све три смене, широм ЕУ и САД.

Продаја смедеревске железаре, осим идеолошких заблуда, открива још нешто. Вучић је успео да прода челичану у време када је то било готово немогуће. То ће му на једној страни вероватно донети победу, али ће му свакако повећати како унутрашњи, тако и спољни притисак, јер ЕУ не гледа благонаклоно на то да Србија постаје геополитичка трамбулина за скок Кине у Европу.

Требало је зато, током потписивања уговора у Смедереву, гледати не само Сертића који је заљубљено кокетирао са уговором. Много важније је било понашање председника „Хестила” Ју Јонга. Он као да није желео да сакрије да би, евентуално, из КП Кине прешао у напредњаке. Заправо ни Ју Јонг ни Вучић нису скривали одушевљење добро склопљеним послом. Ако је Вучић склон претераном изливу емоција, нарочито када се очеличио, било је приметно како ни по правилу дискретни Кинези нису желели да сакрију учешће у општенародном весељу у финишу изборне кампање.

Није било тако када је Борис Тадић уочи избора 2012. године желео да посети градилиште моста Земун–Борча. Кинески инжењери су му одговорили да ће питати централу. Одговор кинеског руководства Борису је стигао три дана после избора.