Кога ће прегазити изборни воз

Лидери већине политичких партија спремни су, бар на речима, да поднесу оставку уколико њихова изборна листа 24. априла не забележи резултате који су најавили у кампањи. Бојан Пајтић и Војислав Шешељ одбацују сваку – па и теоретску – могућност да ће њихове партије слабо проћи на изборима, због чега о подношењу оставки ни не размишљају.

У Србији је приметна извесна врста засићености, јер иако се политике некада и мењају, њихови протагонисти су већ четврт века исти људи.

Осећај одговорности до данас је у нашој земљи показала тек неколицина политичара. Преломни избори, када су српски политичари коначно прешли с речи на дела, били су избори 2014. године. Тад су Војислав Коштуница и Млађан Динкић отишли из политике после изборног дебакла, када њихове странке нису прешле цензус. После одласка Динкића, Уједињени региони Србије су се врло брзо распали, док је Коштуница у октобру исте године напустио странку коју је основао зато што су је, како је рекао, преузели они који су „напустили идеју политичке неутралности”. Његова наследница Санда Рашковић Ивић очекује да ће ДСС у коалицији са Дверима прећи цензус и да ће имати посланике у парламенту. Она нема дилему да ће, уколико се то ипак не догоди, кренути стопама Војислава Коштунице.

„Уколико не успемо да пређемо цензус, ја ћу одмах поднети оставку. То је чин моралности и одговорности и странку треба препустити неком ко ће странку моћи боље да предводи”, истиче Санда Рашковић Ивић.

После изборног пораза пре две године некадашњи лидер ДС Борис Тадић не само што се није повукао са чела странке већ је партију којом је руководио осам година напустио месец дана пред изборе и основао нову странку. Његова Социјалдемократска партија је пре месец и по затражила да министар спољних послова Ивица Дачић поднесе оставку због изгубљених живота наших дипломата у Либији. Одговарајући на критике опозиције, Дачић је нагласио да је реч о политичкој злоупотреби у којој нису свети ни животи наших дипломата.

„Те раније владе, чији лидери данас са маргине политичког живота траже оставке премијера и министра спољних послова, нису чак ни помишљале да ураде нешто слично, чак ни онда када су животни интереси Србије били доведени у питање”, изјавио је тада Дачић и као пример навео да то није урадио ни Борис Тадић, за време чијег мандата у је Министарству одбране дошло до мартовског погрома 2004. на Косову и Метохији.

Лидер СПС-а је у интервјуу за Радио Слободна Европа нагласио да ће поднети оставку на место председника странке ако после априлских избора његови социјалисти остану ван власти.

„Уколико остваримо резултат који је далеко мањи него што би требало да буде резултат наше странке, свакако да ћу поднети оставку. Мислим да би за нашу странку било лоше да има резултат који би био једноцифрен. То би сигурно за нас представљало велики пораз”, изјавио је Дачић.

У Србији је чест случај да политичари своје политикантство маскирају образложењем да су „у оставци” или да су оставку дали, али да је, ето, руководство и база не прихватају. Ваљда из страха да СПО не доживи сличну судбину УРС-а, чланови досад никада нису прихватили оставке које је после 2000. године повремено нудио Вук Драшковић. За разлику од њега, Чедомир Јовановић није ни покушао да се нашали и понуди оставку на место председника ЛДП-а.

„Наши политичари немају намеру да поднесу оставку чак ни када је званично нуде странци. То је неприхватљиво јер је неко или поднео оставку или није. Код нас политичари пате од синдрома месијанства и убеђени су да су незаменљиви”, каже политички аналитичар Дејан Вук Станковић.

Бојан Пајтић не сматра да је месија, али одбацује сваку могућност да његова странка на изборима постигне резултат мањи од двоцифреног. Он је у интервјуу „Блицу” рекао да су шансе да остану испод цензуса једнаке томе да га прегази воз насред Теразија, додајући да не верује истраживањима јавног мњења која ДС позиционирају око цензуса.

„Черчил је рекао да верује само у ону статистику коју је сам фалсификовао. Не би ме изненадило да до избора објаве да ни ја нећу гласати за ДС”, рекао је Пајтић.

За разлику од њега, Шешељ у одговору на питање није потезао сцене из цртаних филмова – у којима се воз ипак појави насред улице. Он каже да је немогуће да СРС буде испод цензуса.

„Они који то тврде износе неозбиљне претпоставке које се називају глупостима”, истиче Шешељ.Било је политичара у Србији који су ипак подносили оставку, али су то махом били министри економије. Први је то учинио Божидар Ђелић, бивши потпредседник владе задужен за евроинтеграције, који је обећао да ће Србија у децембру 2011. добити статус кандидата. То се тада није догодило (Србија је то постала три месеца касније) и, иако није могао да утиче на одлуке Европске уније, Ђелић се повукао. Осим њега оставке су подносили и гувернери Радован Јелашић и Дејан Шошкић. Занимљиво да је своју политичку каријеру ставио на талон и лидер покрета „Доста је било” Саша Радуловић, који своју кампању заснива на економским променама. Он је у интервјуу „Политици” нагласио да ће поднети оставку уколико његова листе не пређе цензус.

Зашто је нашим политичарима тешко да се склоне са челне функције ако њихова партија лоше прође на изборима? Један од одговора је да људи који су код нас у управљачком слоју, кад изађу из њега, немају алтернативу. Губе моћ, престиж и новац, а тога нико не жели да се одрекне.