Талибани опет ударили на Кабул

Готово 200.000 Авганистанаца је прошле године избегло из земље и приспело у Европу, што припаднике те нације чини другом највећом групом у мигрантској кризи. Како тренутно стоје ствари – злослутно се уклапајући у тренд погоршања приметан у последње две године – још више Авганистанаца ће тражити мир и безбедност у иностранству. Земља од које су САД почеле своје преуређивање ширег Блиског истока 2001, да би наставиле још злосрећнијом инвазијом на Ирак две године касније, није више у опасности само од Талибана, исламистичке групе чије се амбиције никад нису простирале ван Авганистана и суседног Пакистана, него и интернационалних покрета, Исламске државе (ИД) и опет све снажније Ал Каиде.

Талибани су ипак и даље најактивнији у Авганистану, у чију су престоницу Кабул – демонстрирајући сву тренутну јаловост настојања власти и страних сила да их приведу преговарачком столу – јуче поново продрли, ни месец дана од последњег њиховог напада у том граду. Убили су најмање 28 особа и ранили око 320 људи, махом цивила. Мета, међутим, није била „мека”, слабо обезбеђен јавни простор у којем нема никога или безмало никога изузев цивила. Напротив, талибани су још једном показали своју моћ, ударајући на једно од средишта безбедносних снага, јединицу Националног безбедносног директората задужену за чување министара у влади и осталих важних личности. Свега неколико стотина метара даље је и председничка палата.

Усред јутарњег шпица напад је отпочео бомбаш самоубица који је камион натоварен експлозивом дигао у ваздух на паркингу покрај здања директората. Уследио је насртај наоружаних талибана, који су успели да пробију заштитне прстенове и уђу у круг директората пре него што су најзад одбијени.

Крајем марта, талибани су се дошуњали надомак националног парламента у престоници и засули га ракетама. Слаба је утеха и неуверљив индикатор бољих безбедносних мера то што тада нису могли да скупштини приђу, као што су то учинили летос, и то у тренутку док су посланици покушавали да изгласају новог министра одбране; снажнију поруку о томе ко се заиста пита за мир у Авганистану талибани нису могли послати. У јануару су у Кабулу убили чувара и дванаестогодишњег дечака у ресторану који често посећују странци.

Истог месеца су разнели и аутобус с особљем Телевизије Толо, убивши седам њених радника, како је јавила та станица. Свему томе је у децембру претходио још један напад на високу обезбеђену и симболичну мету – шпанску амбасаду.

Најстрашније је што су ти напади – уз ширење у важној провинцији Хелманд – предузети у периоду зимског затишја, док су недавно Талибани објавили да почиње њихова редовна пролећна офанзива, што значи да ствари могу постати само још горе. Овогодишња офанзива је за прву станицу имала место где су лани остварили врхунац у својим акцијама, Кундуз, пети највећи град у земљи, који су јесенас освојили на две недеље пре него што истерани из њега. Талибани су се годинама држали руралних подручја, али њихов успех у Кундузу, ма колико био привремен, као и угрожавање Кабула и, такође прошле године, Газнија показују да су довољно ојачали да им ни велики градови више нису превише крупан залогај.

Муке власти да их потисну илуструје и последњи извештај Уједињених нација о жртвама у Авганистану. Не само што је лани забележен рекордан број откако су Талибани збачени с власти у америчкој инвазији пре 15 година, него је и повређених у борбама у прва три месеца ове године било више него икада у протеклом периоду. За све више повређених, како су утврдиле УН, одговорна је регуларна армија, које очевидно под контролом више не држи ни колатералну штету. Ето још једног разлога Авганистанцима да се отисну ка Европи или било којој иоле безбедној земљи вољној да их прими.

Да земља измиче из руку властима у Кабулу, показује и значај области које су однедавно под најжешћим нападима. Замало су изгубиле – а још није сигурно да на крају и неће – Хелманд, светски центар производње опијума, што би Талибанима пружило огромне изворе прихода. Кундуз је у области која се граничи с Таџикистаном и где се, наводно, окупљају и талибани и страни борци из разних земаља, смерајући продор у централну Азију. Нангархар, где се авганистанска војска рве и с ИД, на граници је с Пакистаном, оним његовим пределом где су снажне разне исламистичке групе, које Талибанима представљају потенцијалне савезнике за прекограничну сарадњу.

Осим ИД, која у Авганистану видно јача још од прошле године, у тој земљи је опет приметно и присуство Ал Каиде, сузбијене 2001. године. Генерал Џон Николсон, главнокомандујући страних трупа у Авганистану, недавно је у интервјуу за Ројтерс упозорио да је та група поново дигла главу и почела да, као некада, сарађује с Талибанима, који су их скривали и након 11. септембра, што је био повод за америчку инвазију. Уз још неколико страних група које ту оперишу, попут пакистанске Армије праведника, чија је првенствена мета Индија, Авганистан све више поново личи на склониште џихадистичких организација које желе да, у најмању руку, прекроје регион, па и да утичу на цео свет.

Уз најављено преполовљавање америчких трупа у тој земљи – ако се од тога не буде одустало као што је Бела кућа већ дигла руке од планова о потпуном повлачењу својих војника – биће им и лакше да се размахну. Али, ни задржавање америчких јединица у Авганистану не гарантује супротан исход, јер за претходних 15 година, без обзира на то што је Вашингтон за те сврхе и остало што спада у „изградњу државе” потрошио силан новац, нису биле кадре да обуче авганистанске војнике и претворе их у чврсту силу.