Talibani opet udarili na Kabul

Gotovo 200.000 Avganistanaca je prošle godine izbeglo iz zemlje i prispelo u Evropu, što pripadnike te nacije čini drugom najvećom grupom u migrantskoj krizi. Kako trenutno stoje stvari – zloslutno se uklapajući u trend pogoršanja primetan u poslednje dve godine – još više Avganistanaca će tražiti mir i bezbednost u inostranstvu. Zemlja od koje su SAD počele svoje preuređivanje šireg Bliskog istoka 2001, da bi nastavile još zlosrećnijom invazijom na Irak dve godine kasnije, nije više u opasnosti samo od Talibana, islamističke grupe čije se ambicije nikad nisu prostirale van Avganistana i susednog Pakistana, nego i internacionalnih pokreta, Islamske države (ID) i opet sve snažnije Al Kaide.

Talibani su ipak i dalje najaktivniji u Avganistanu, u čiju su prestonicu Kabul – demonstrirajući svu trenutnu jalovost nastojanja vlasti i stranih sila da ih privedu pregovaračkom stolu – juče ponovo prodrli, ni mesec dana od poslednjeg njihovog napada u tom gradu. Ubili su najmanje 28 osoba i ranili oko 320 ljudi, mahom civila. Meta, međutim, nije bila „meka”, slabo obezbeđen javni prostor u kojem nema nikoga ili bezmalo nikoga izuzev civila. Naprotiv, talibani su još jednom pokazali svoju moć, udarajući na jedno od središta bezbednosnih snaga, jedinicu Nacionalnog bezbednosnog direktorata zaduženu za čuvanje ministara u vladi i ostalih važnih ličnosti. Svega nekoliko stotina metara dalje je i predsednička palata.

Usred jutarnjeg špica napad je otpočeo bombaš samoubica koji je kamion natovaren eksplozivom digao u vazduh na parkingu pokraj zdanja direktorata. Usledio je nasrtaj naoružanih talibana, koji su uspeli da probiju zaštitne prstenove i uđu u krug direktorata pre nego što su najzad odbijeni.

Krajem marta, talibani su se došunjali nadomak nacionalnog parlamenta u prestonici i zasuli ga raketama. Slaba je uteha i neuverljiv indikator boljih bezbednosnih mera to što tada nisu mogli da skupštini priđu, kao što su to učinili letos, i to u trenutku dok su poslanici pokušavali da izglasaju novog ministra odbrane; snažniju poruku o tome ko se zaista pita za mir u Avganistanu talibani nisu mogli poslati. U januaru su u Kabulu ubili čuvara i dvanaestogodišnjeg dečaka u restoranu koji često posećuju stranci.

Istog meseca su razneli i autobus s osobljem Televizije Tolo, ubivši sedam njenih radnika, kako je javila ta stanica. Svemu tome je u decembru prethodio još jedan napad na visoku obezbeđenu i simboličnu metu – špansku ambasadu.

Najstrašnije je što su ti napadi – uz širenje u važnoj provinciji Helmand – preduzeti u periodu zimskog zatišja, dok su nedavno Talibani objavili da počinje njihova redovna prolećna ofanziva, što znači da stvari mogu postati samo još gore. Ovogodišnja ofanziva je za prvu stanicu imala mesto gde su lani ostvarili vrhunac u svojim akcijama, Kunduz, peti najveći grad u zemlji, koji su jesenas osvojili na dve nedelje pre nego što isterani iz njega. Talibani su se godinama držali ruralnih područja, ali njihov uspeh u Kunduzu, ma koliko bio privremen, kao i ugrožavanje Kabula i, takođe prošle godine, Gaznija pokazuju da su dovoljno ojačali da im ni veliki gradovi više nisu previše krupan zalogaj.

Muke vlasti da ih potisnu ilustruje i poslednji izveštaj Ujedinjenih nacija o žrtvama u Avganistanu. Ne samo što je lani zabeležen rekordan broj otkako su Talibani zbačeni s vlasti u američkoj invaziji pre 15 godina, nego je i povređenih u borbama u prva tri meseca ove godine bilo više nego ikada u proteklom periodu. Za sve više povređenih, kako su utvrdile UN, odgovorna je regularna armija, koje očevidno pod kontrolom više ne drži ni kolateralnu štetu. Eto još jednog razloga Avganistancima da se otisnu ka Evropi ili bilo kojoj iole bezbednoj zemlji voljnoj da ih primi.

Da zemlja izmiče iz ruku vlastima u Kabulu, pokazuje i značaj oblasti koje su odnedavno pod najžešćim napadima. Zamalo su izgubile – a još nije sigurno da na kraju i neće – Helmand, svetski centar proizvodnje opijuma, što bi Talibanima pružilo ogromne izvore prihoda. Kunduz je u oblasti koja se graniči s Tadžikistanom i gde se, navodno, okupljaju i talibani i strani borci iz raznih zemalja, smerajući prodor u centralnu Aziju. Nangarhar, gde se avganistanska vojska rve i s ID, na granici je s Pakistanom, onim njegovim predelom gde su snažne razne islamističke grupe, koje Talibanima predstavljaju potencijalne saveznike za prekograničnu saradnju.

Osim ID, koja u Avganistanu vidno jača još od prošle godine, u toj zemlji je opet primetno i prisustvo Al Kaide, suzbijene 2001. godine. General Džon Nikolson, glavnokomandujući stranih trupa u Avganistanu, nedavno je u intervjuu za Rojters upozorio da je ta grupa ponovo digla glavu i počela da, kao nekada, sarađuje s Talibanima, koji su ih skrivali i nakon 11. septembra, što je bio povod za američku invaziju. Uz još nekoliko stranih grupa koje tu operišu, poput pakistanske Armije pravednika, čija je prvenstvena meta Indija, Avganistan sve više ponovo liči na sklonište džihadističkih organizacija koje žele da, u najmanju ruku, prekroje region, pa i da utiču na ceo svet.

Uz najavljeno prepolovljavanje američkih trupa u toj zemlji – ako se od toga ne bude odustalo kao što je Bela kuća već digla ruke od planova o potpunom povlačenju svojih vojnika – biće im i lakše da se razmahnu. Ali, ni zadržavanje američkih jedinica u Avganistanu ne garantuje suprotan ishod, jer za prethodnih 15 godina, bez obzira na to što je Vašington za te svrhe i ostalo što spada u „izgradnju države” potrošio silan novac, nisu bile kadre da obuče avganistanske vojnike i pretvore ih u čvrstu silu.