Далеко је Америка

Како је грозна та Америка, читам све чешће, како су незадовољни њени житељи! То најбоље показује кога подржавају за председничке кандидате. На крају ће бирати између гнусног простака Доналда Трампа, верски затуцаног Теда Круза и осведочене покварењачине Хилари Клинтон! За разлику од Србије, у којој ће бирачи ускоро да се опредељују између различитих часних, племенитих и узвишених људи! Не знам за друге, али ноћима ме из сна буди питање који је од њих најплеменитији.

Није то једина разлика. За оне друге, мање важне додуше, могу да послуже налази до којих је дошао Дени Родрик, харвардски професор, врло занимљива личност, неортодоксна, како он сам оцењује, савремене економске науке. Сумирајући улогу економиста у јавној расправи у САД, износи неколико основних налаза. Хајде да их размотримо и упоредимо са Србијом.

Родрик сматра да се економисти у САД појављују у јавности више него научници из oсталих друштвених наука. Занимљиво, на основу тога се може закључити да су економска питања на врху лествице у јавној расправи у тој земљи, па је природно да сe економисти јављају, желећи да дају свој допринос и стекну нешто медијске славе. Како стоје ствари у Србији? Другачије. Прво, економске теме нису у врху приоритета у јавној расправи, осим када треба у блато уваљати политичке неистомишљенике. Далеко су важнија питања живота или смрти. Да ли ћемо у ЕУ или с Русијом, да ли ћемо у НАТО или с Русијом, а и колико гласно треба да тврдимо како никада нећемо признати независно Косово, док га у стварности све више признајемо. А када на дневни ред дођу економске теме, онда се као аргументи обично употребљавају атрибути типа злочиначка, пљачкашка... Онда није ни чудо што у јавности и нема много економиста, већ своја економска виђења износе готово све друге струке, а нарочито они који немају никакву струку. А економисти се, бар њихов већи део, баве својим послом, пишу научне радове (различитог квалитета) или одрађују (мање или више поштено) своје углавном добро плаћене послове. Не виде ниједан разлог да се укључују у (такву) јавну расправу.

Надаље, Родрик сматра, економисти имају врло чврста убеђења. Они, сматра, далеко више од других заступају тржишна решења, и то из два разлога. Прво, економисти верују у тржиште и његове моћи. Друго, сматрају, с правом, наводи Родрик, да функционисање тржишта боље разумеју од других. Како у том погледу ствари стоје у Србији? За почетак, потребно је дефинисати економисте. Уколико се под њима подразумевају они који имају дипломе неког од домаћих економских факултета, ствари у Србији стоје потпуно другачије. Огроман број тако дефинисаних домаћих економиста не верује у тржиште, а још мање познаје како оно функционише. Па управо зато што га не познају и не могу да верују у њега. Они познају само различите административне мере, субвенције, забране, дозволе, производне снаге и производне односе. И у том погледу је њихово незнање о тржишту веома блиско онима који немају дипломе економских факултета.

Коначно, Родрик наводи да се економисти понашају као еснаф, пре свега због тога што деле истоветну методологију, ону која им омогућава да формулишу и емпиријски тестирају теоријске моделе. Можда је то тако у Америци, али у Србији не постоји економски еснаф, пре свега због тога што нема истоветне методологије. Велики број економиста у Србији налази се са оне стране методологије, своје увиде заснивају на методолошки недисциплинованој интуицији, а теоријски се налазе негде између првог и другог тома „Капитала“, још увек без икакве информације да се марксистичка радна теорија вредности изучава једино у оквиру историје економских доктрина. То што они тврде је у методолошком смислу толико нејасно да се за њега не може рећи ни да је погрешно. Они су с оне стране тачног и погрешног.

Међутим, или управо због тога, имају снажне идеолошке судове или, боље речено, осуде. Стога су им ближи сви они из других струка с којима деле идеологију од колега с којима се, како они мисле, идеолошки не слажу. Економисти као еснаф, стога, уопште не постоје у Србији, а то што постоје неке њихова удружења – друга је ствар. Па им се стога не може пребацити оно што Родрик пребацује америчким економистима – да услед методолошке кохезије еснафа имају ниподаштавајући став према онима који нису економисти, због тога што они нису оспособљени да прате расправу, још мање да учествују у њој. Нема у Србији такве ароганције, већ само међупрофесијског братимљења на идеолошкој основи. Одрастање, бар на овом плану, тек предстоји.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду