Успутна запажања пред изборни празник

Ако вам је осећај савести очуван, а џеп вам не зависи од партије, вероватно ћете с благим осећајем срамоте изаћи на изборе. За разлику од личног осећаја, на ширем медијско-политичком плану срамота је укинута, све је прихватљиво. Опције на изборном листу су настале скупљањем потписа од којих су хиљаде нерегуларни, а много гласова на изборима ће бити по систему: ти си наш, доведи још пет људи на гласање да задржиш посао. Из те перспективе ви, тај гласач са савешћу, јесте број у табели.

Демократија. Предуслов демократије је да бирачи имају приступ информацијама, што није случај јер на националним фреквенцијама нема озбиљних дебата, неравноправна је медијска заступљеност, а утицај отворенијег интернета је миноран. Сама употреба интернета захтева дозу образованости, на пример, да вам уопште падне на памет да погледате листе кандидата за посланике. Видећете да на листама има људи у касним двадесетим поред чијих имена пише студент (не зна се ни чега), затим сијасет непознатих економиста, политиколога, менаџера и професора на приватним факултетима. Не бирамо особе за парламент, већ само лидера партије, па не треба да нас чуди када посланик слабо стоји са правилним говором, као Бабић. Заправо, једини начин да имате детаљније информације јесте да познајете људе из партија, да чујете шта се прича, а већина преко телевизије и билборда може да види само слогане који се своде на: „Боље бити сит него гладан” и „Заокружи ме!”.

Владари филозофи. Није тајна да је расписивање ванредних избора била формалност да се продужи владавина; легалан, али самовољан чин финансиран државним новцем, у којем ће у недељу учествовати цела нација. Потез озбиљног државника? Премијер жели да покаже да стреми Платоновом идеалу владара филозофа којег красе одмереност, љубав према знању, одбојност према богаћењу и, најбитније, незаинтересованост да влада, то јест да заводи народ. Но политика и самопромоција су једно те исто, а жеља за влашћу незасита.

Бројеви. Кад је већ све у гласовима, тиражима и пиплметрима, било би добро изразити сваку економску одлуку, сваку плату политичара и сваки пројекат, као „Београд на води”, у минималним примањима или здравственим услугама. Тако би они који умиру од немаштине били коначно заступљени, бар у виду броја, уместо да вичу: „Гладни смо!”

Бестијализација. Сви дишемо исти загађени ваздух медијског мехура. Особина савремених медија није комуникација, већ хипноза, и није информисање, већ забава. Живимо у доба постхуманизма, када су читање заменили електронски медији. Један од резултата је бестијализација или „озверивање” људи. У таквим условима имати утицај на медије значи ући у умове.

Медијска маргина. На концерту турбо-фолк-панк-шунд бенда „Бркови” из Хрватске у Хали спортова у Београду, певач Шемсо 69 је тражио од публике да искали наталожени бес викањем директно на бенд. То се за кратко време претворило у узвикивање: „Вучићу, п....!” Полиција је дошла, концерт је на кратко прекинут и рекли су Шемси да не изазива публику. Регулише се чак и три хиљаде пијаних омладинаца дугих масних коса. Слично је и са изложбом у „Артгету” изузетног фотографског колектива „Камарадес”, о чему је писано у „Политикином” Културном додатку, а чија изложба „Нецензурисано” је скраћена са двадесет на шест дана јер је директорка КЦБ-а уклонила из излога фотографије ликовa политичара на билбордима замазаних фарбом.

Александар – Аца Поповић. Наш писац каже још 1991. године: „По мени, ако говоримо о Србији, Југославији, Балкану коначно, ради се само о снижавању наше цене (...) Ма море, довешћу те у ситуацију да ћеш преклињати да те узмем џабе. И ја мислим да се сад управо с нама то ради: ми ћемо бити бесплатни.” Запажао је пре две и по деценије да ће код нас владати „никарагвански капитализам”. Ето, то су услови за бестијализацију, од рата до ријалитија, људи су бројке великим силама и аутохтоним политичарима.

Сто година од Крфа. Мој прадеда је био на Крфу и преживео је Први светски рат. Стоји фотографија њега на коњу. Његовом сину су комунисти отели земљу, а његовом унуку су различите власти системски уништавале пољопривреду. Не треба да чуди када за РТС обични пролазник изјави да се кандидати понашају као политичари, а не као људи. Као да те две ствари нису исте.

Четиристо година је од смрти Шекспира и Сервантеса. Дон Кихота сви носимо у срцу. „Фунта меса” је идиом у енглеском, преузет из „Млетачког трговца”, а значи да оштећени тражи фунту меса окривљеног. Да судови раде по том систему, у скупштини и влади би на свакој столици стајао по један комад меса наших функционера. Овај призор замислите само као још један статистички дијаграм: да ли су неодговорне одлуке и некажњени лоповлуци врста економског канибализма.

Редитељ