Usputna zapažanja pred izborni praznik

Ako vam je osećaj savesti očuvan, a džep vam ne zavisi od partije, verovatno ćete s blagim osećajem sramote izaći na izbore. Za razliku od ličnog osećaja, na širem medijsko-političkom planu sramota je ukinuta, sve je prihvatljivo. Opcije na izbornom listu su nastale skupljanjem potpisa od kojih su hiljade neregularni, a mnogo glasova na izborima će biti po sistemu: ti si naš, dovedi još pet ljudi na glasanje da zadržiš posao. Iz te perspektive vi, taj glasač sa savešću, jeste broj u tabeli.

Demokratija. Preduslov demokratije je da birači imaju pristup informacijama, što nije slučaj jer na nacionalnim frekvencijama nema ozbiljnih debata, neravnopravna je medijska zastupljenost, a uticaj otvorenijeg interneta je minoran. Sama upotreba interneta zahteva dozu obrazovanosti, na primer, da vam uopšte padne na pamet da pogledate liste kandidata za poslanike. Videćete da na listama ima ljudi u kasnim dvadesetim pored čijih imena piše student (ne zna se ni čega), zatim sijaset nepoznatih ekonomista, politikologa, menadžera i profesora na privatnim fakultetima. Ne biramo osobe za parlament, već samo lidera partije, pa ne treba da nas čudi kada poslanik slabo stoji sa pravilnim govorom, kao Babić. Zapravo, jedini način da imate detaljnije informacije jeste da poznajete ljude iz partija, da čujete šta se priča, a većina preko televizije i bilborda može da vidi samo slogane koji se svode na: „Bolje biti sit nego gladan” i „Zaokruži me!”.

Vladari filozofi. Nije tajna da je raspisivanje vanrednih izbora bila formalnost da se produži vladavina; legalan, ali samovoljan čin finansiran državnim novcem, u kojem će u nedelju učestvovati cela nacija. Potez ozbiljnog državnika? Premijer želi da pokaže da stremi Platonovom idealu vladara filozofa kojeg krase odmerenost, ljubav prema znanju, odbojnost prema bogaćenju i, najbitnije, nezainteresovanost da vlada, to jest da zavodi narod. No politika i samopromocija su jedno te isto, a želja za vlašću nezasita.

Brojevi. Kad je već sve u glasovima, tiražima i piplmetrima, bilo bi dobro izraziti svaku ekonomsku odluku, svaku platu političara i svaki projekat, kao „Beograd na vodi”, u minimalnim primanjima ili zdravstvenim uslugama. Tako bi oni koji umiru od nemaštine bili konačno zastupljeni, bar u vidu broja, umesto da viču: „Gladni smo!”

Bestijalizacija. Svi dišemo isti zagađeni vazduh medijskog mehura. Osobina savremenih medija nije komunikacija, već hipnoza, i nije informisanje, već zabava. Živimo u doba posthumanizma, kada su čitanje zamenili elektronski mediji. Jedan od rezultata je bestijalizacija ili „ozverivanje” ljudi. U takvim uslovima imati uticaj na medije znači ući u umove.

Medijska margina. Na koncertu turbo-folk-pank-šund benda „Brkovi” iz Hrvatske u Hali sportova u Beogradu, pevač Šemso 69 je tražio od publike da iskali nataloženi bes vikanjem direktno na bend. To se za kratko vreme pretvorilo u uzvikivanje: „Vučiću, p....!” Policija je došla, koncert je na kratko prekinut i rekli su Šemsi da ne izaziva publiku. Reguliše se čak i tri hiljade pijanih omladinaca dugih masnih kosa. Slično je i sa izložbom u „Artgetu” izuzetnog fotografskog kolektiva „Kamarades”, o čemu je pisano u „Politikinom” Kulturnom dodatku, a čija izložba „Necenzurisano” je skraćena sa dvadeset na šest dana jer je direktorka KCB-a uklonila iz izloga fotografije likova političara na bilbordima zamazanih farbom.

Aleksandar – Aca Popović. Naš pisac kaže još 1991. godine: „Po meni, ako govorimo o Srbiji, Jugoslaviji, Balkanu konačno, radi se samo o snižavanju naše cene (...) Ma more, dovešću te u situaciju da ćeš preklinjati da te uzmem džabe. I ja mislim da se sad upravo s nama to radi: mi ćemo biti besplatni.” Zapažao je pre dve i po decenije da će kod nas vladati „nikaragvanski kapitalizam”. Eto, to su uslovi za bestijalizaciju, od rata do rijalitija, ljudi su brojke velikim silama i autohtonim političarima.

Sto godina od Krfa. Moj pradeda je bio na Krfu i preživeo je Prvi svetski rat. Stoji fotografija njega na konju. Njegovom sinu su komunisti oteli zemlju, a njegovom unuku su različite vlasti sistemski uništavale poljoprivredu. Ne treba da čudi kada za RTS obični prolaznik izjavi da se kandidati ponašaju kao političari, a ne kao ljudi. Kao da te dve stvari nisu iste.

Četiristo godina je od smrti Šekspira i Servantesa. Don Kihota svi nosimo u srcu. „Funta mesa” je idiom u engleskom, preuzet iz „Mletačkog trgovca”, a znači da oštećeni traži funtu mesa okrivljenog. Da sudovi rade po tom sistemu, u skupštini i vladi bi na svakoj stolici stajao po jedan komad mesa naših funkcionera. Ovaj prizor zamislite samo kao još jedan statistički dijagram: da li su neodgovorne odluke i nekažnjeni lopovluci vrsta ekonomskog kanibalizma.

Reditelj