Покондирена тиква на Голом отоку

Филмски центар Србије објавио је књигу „Готово заборављена историја – сећање на ране дане југословенског филма” Предрага Делибашића (1928), професора Факултета драмских уметности у пензији.

Предраг Делибашић је дипломирао режију на београдској Академији и у Експерименталном центру за кинематографију у Риму. Режирао је документарце „Паја Јовановић”, „Велика иницијатива”, „Траговима минулог Рима”, „Један од многих”, „Испит зрелости”... Био је учесник НОБ-а. У књизи је писао о погубним ефектима културне политике у СФРЈ, о покушајима првих копродукција у тадашњој земљи, свом сусрету са филмом.

Пишете о филмским ствараоцима који су страдали од комунистичких власти, али и о редитељима који су били официри Озне. Како је изгледала та спрега?

Доживео сам тако невероватне ствари, а да све то запишем подстакао ме је Филип Давид. Писао сам о редитељу Бошку Косановићу који је говорио немачки, свирао је клавир и задатак му је био да свира на Калемегданској тераси и слуша шта причају немачки официри. Имао је занимљиву личну причу, оженио се Јеврејком да би је спасао рата и имали су троје деце. Бошко је био иследник Озне у Сарајеву 1947. Даноноћно је саслушавао у подруму усташе, међу њима и једног од највећих крвника из Јасеновца који је хладнокрвно причао до детаља како је клао. Стражар је све то слушао. Бошко је изашао у кантину да попије кафу, али сетио се да се лице стражара грчило и мењало. У тренутку је све повезао – стражару су целу породицу побили на Козари. Пожурио је натраг, али било је касно. Стражар је побио све у подруму. Касније је Бошко отишао у филмске воде.

Било је то доба када је син функционера Удбе изабран у комисију за одбрану рада „Пластични Исус” Лазара Стојановића, на позоришној академији...

Филм је одавно веома јако средство утицаја. Лазар Стојановић је на трећој години студија у филму поређао низ водећих личности у 20. веку да покаже како сви државници имају нешто заједничко, а то је, што он није експлицитно рекао, манипулација масама. Поред Хитлера, Стаљина, Черчила, нашао се ту и Тито. Власт је морала да нађе „дежурне јарце” и да уз велику буку каже који то непријатељи подривају државу. Та афера и лицемерје колега навели су ме да одем са Академије, а имао сам и право на инвалидску пензију.

Како је завршен читав тај случај?

Лазар је отишао у војску и филм није завршен, али могло је да се дипломира само са књигом снимања. У комисији је требало да буду Марко Бабац, Владан Слијепчевић и Душан Стојановић, професор који се јавно декларисао као демократа, али он се разболи и не стигне на дан одбране. Дошао сам у филмски студио где ме је сав унезверен Брана Обрадовић, асистент Саше Петровића, питао да будем члан комисије. Апарати нису добро радили и филм смо гледали без звука, а Лазар нам је објашњавао шта се дешава на филму. Марко Бабац скочи и каже: „Ово је за десетку!”, и та десетка је за власт била диверзија... Такође, у војсци је Лазар пијан тртљао нешто сумњиво; претражили су му стан и открили ролне са „Пластичним Исусом”. Филм је приказан генералима који су на пројекцији вадили пиштоље, толико су били повређени. Лазу осуде на две године, а кад су га провели везаног са лисицама кроз суд он се осмехивао. Саслушавали су и чланове комисије.

Ви сте већ тада имали голооточко искуство.

С нама је био на студијама један младић који је студирао у СССР-у и рекао да је студирање тамо права ствар, а не овде. Ја сам то само слушао, а професор Дејан Косановић је касније нашао у архиви жалбу професора Вјекослава Афрића који ме је откуцао да сам ја то рекао, што сам сазнао након 60 година. И због тога сам прошао најдрастичнији терор на Голом отоку где сам, рачунајући и Главњачу, био 18 месеци. Имао сам крваве жуљеве од преношења камена на тзв. радилишту. Потом су ми дали да режирам у логору и режирао сам Стеријину „Покондирену тикву” и „Пут до злочина” Мишка Крањца. Памтим да су се иследници посебно смејали мушкарцима у женским улогама... Десет година мајка није хтела да ми каже, да ме не оптерећује, да је ишла код Ђиласа и тако сам ослобођен.

Шта јој је Ђилас рекао?

Рекао је: „Њих треба по улици убијати” и „Није он баш тако невин, он је леткарио (делио летке). Не можемо одмах да га пустимо”. Да су ме одмах пустили плашио бих људе по улици – крваве руке, жуљеви, црн у лицу, мршав за непрепознавање. Пребацили су ме да радим у пекари, да се подгојим, а кад сам изашао у савезној Удби су ми рекли: „Пази, није још готово”. Најважније из свега овога је да нисам изашао са жељом за осветом и да никога не мрзим. Атеиста сам, али изворни хришћански морал ми је близак. Мржња рађа мржњу.

Морали сте да потпишете да ћете им бити сарадник?

Да им будем на услузи. То је највећа мора коју можете да замислите. То је значило да могу да ме позову кад хоће, да се нађу са мном и питају „шта има ново, какав си ми”. Никад ми, на срећу, нису ништа тражили. Један ме је повремено позивао, Вучић се презивао. Адвокат, отпушен из Удбе. Сретнем га десет година после Голог на Теразијама. Рекао сам му: „Ви се сад хвалите да сте антистаљинисти, а понекад сте били гори од Стаљина. Голи је стаљинска пракса”. Он каже: „Јесте, и ако буде потребно – опет ћемо!”

Јесте ли се у филмовима касније дотицали теме власти?

Никада. Радио сам документарце и увек су ме занимале неуобичајене приче. Урадио сам филм „Капетан Рива” о италијанском официру који је погинуо бранећи Колашин од Немаца. Филм је приказан у Италији и тамо сам постао почасни члан многих организација.

Основали сте и Италијански центар за културну иницијативу, преводили са италијанског...

Центар је био у Ректорату у Београду и у Урбину 70-их година, бавио се афирмисањем југословенске културе. На отварању у Италији је било 12 водећих наших сликара, али угасио се 80-их. Превео сам Валентина Брозија, есеје Пазолинија, „Нешто као живот” Корада Алвара, „Хрватску операцију Олуја” Ђакома Скотија. Туђман је позвао међународне новинаре да им одмах по „Олуји” исприча своју причу. Нико није могао Скотија да спречи да напише шта је видео – спаљене куће, поразне хрватске пљачке, мртве који су ту лежали и старце који су му кукали и сведочили. Стизале су му претње после те књиге од хрватских националиста, а записао је да и Милошевићева гарда није била баш невина...