Ко се брине о нашем језику

Ових врелих летњих дана читамо рекламе излепљене по продавницама: снижење летње гардеробе или СНИЖЕЊЕ ЖЕНСКИХ САНДАЛА. Наравно, нигде речи ЦЕНЕ.

Преко електронске поште недавно нам се жали и један наш читалац да на свим телевизијама спикери који саопштавају временску прогнозу кажу: "А сад, какво нас време очекује наредних дана", уместо "какво време можемо очекивати"... јер не очекује време нас него ми очекујемо време.

Има и згода у школама. Питала наставница ученика: "Које је ово време: купујем, купујеш, купује, купујемо?" Ученик јој је одговорио као из топа: "Време распродаје!"

Препричаћемо вам и догађај на часу српског из друге школе. Наставник пита: "Никола једе чоколаду", шта је ту именица Никола?"

А ученик одговара: "Изјелица".

И поред свих, мада недовољно честих, писања по новинама и објављивања посебних књига неколицине наших угледних лингвиста, са Иваном Клајном на челу, на тему језичких неправилности – остају исти проблеми, а јављају се и нови. Наравно, њих није могуће отклонити док се из корена, од врха друштва до дна, не промени однос према језику.

То, између осталог, значи више српског језика на свим нивоима образовања, од основне школе до универзитета – на којима сада, осим на Филолошком факултету, и нема предмета српски језик – више граматике и синтаксе, више вежбања писања о различитим темама, савременије и једноставније излагање градива...

Да ли сте знали да је сада збир часова српског језика у нашим гимназијама 50 одсто мањи од збира часова страних језика? А да се на факултетима учи само страни језик?

У земљама са добрим савременим образовањем, као што су Немачка, Енглеска, Француска, Русија, Америка... не може се, међутим, стећи диплома инжењера, правника, лекара, професора било којег предмета природних наука (о друштвеним наукама и да не говоримо) без одличног знања језика. А службени језик државе је обавезан предмет на свим факултетима.

Ми, пак, ни толико година после Вука немамо свеобухватни речник српског језика, немамо чак ни једнотомни обимнији речник који би био приручник запосленима у медијима. Имају га други народи којима је стало до свог језика и културе.

Шта се онда може рећи о српском језику данас кад је стање исто као и раније… О њему се нико претерано не брине. Професори српског језика у школама углавном предају књижевност. Ученици због обимног плана и програма не стижу да размисле о реченицама које пишу и изговарају. 

Код расписивања јавних огласа за запослење у медијима, у разним занимањима, обавезно је одлично знање страног језика, најчешће енглеског. Знање српског се не тражи ни у једном случају – као да ће се запослени у свом послу обраћати само странцима.

Исти је случај и приликом запошљавања у осталим привредним гранама и занимањима. Уз обавезно знање рада на рачунару чак и за занатска и услужна занимања, знање српског није потребно, знање страног језика је обавезно.

Нажалост, нико од нас појединачно не може исправити криву Дрину ако држава то не жели.

Скоро никога, осим ретких читалаца који нам се редовно јављају, при свему томе није брига за стварне језичке проблеме: накарадно грађење нових речи – ни српски, ни енглески или и српски и енглески (англосрпски) – "гађање" падежима, осакаћена синтакса, погрешно преношење страних имена и назива, некњижевни изговор, искривљена значења, погрешни преводи, аљкавост у правопису...

Једино што ми при таквим приликама можемо јесте то да подсетимо да је "Политика" у свом електронском издању почетком године отворила подрубрику "Језички прозор", у оквиру рубрике "Култура". Ту још можете прочитати корисне савете и послати свој коментар на језичке грешке. Неко од чланова Језичког савета сигурно ће вам одговорити – ако то желите.