Ko se brine o našem jeziku

Ovih vrelih letnjih dana čitamo reklame izlepljene po prodavnicama: sniženje letnje garderobe ili SNIŽENjE ŽENSKIH SANDALA. Naravno, nigde reči CENE.

Preko elektronske pošte nedavno nam se žali i jedan naš čitalac da na svim televizijama spikeri koji saopštavaju vremensku prognozu kažu: "A sad, kakvo nas vreme očekuje narednih dana", umesto "kakvo vreme možemo očekivati"... jer ne očekuje vreme nas nego mi očekujemo vreme.

Ima i zgoda u školama. Pitala nastavnica učenika: "Koje je ovo vreme: kupujem, kupuješ, kupuje, kupujemo?" Učenik joj je odgovorio kao iz topa: "Vreme rasprodaje!"

Prepričaćemo vam i događaj na času srpskog iz druge škole. Nastavnik pita: "Nikola jede čokoladu", šta je tu imenica Nikola?"

A učenik odgovara: "Izjelica".

I pored svih, mada nedovoljno čestih, pisanja po novinama i objavljivanja posebnih knjiga nekolicine naših uglednih lingvista, sa Ivanom Klajnom na čelu, na temu jezičkih nepravilnosti – ostaju isti problemi, a javljaju se i novi. Naravno, njih nije moguće otkloniti dok se iz korena, od vrha društva do dna, ne promeni odnos prema jeziku.

To, između ostalog, znači više srpskog jezika na svim nivoima obrazovanja, od osnovne škole do univerziteta – na kojima sada, osim na Filološkom fakultetu, i nema predmeta srpski jezik – više gramatike i sintakse, više vežbanja pisanja o različitim temama, savremenije i jednostavnije izlaganje gradiva...

Da li ste znali da je sada zbir časova srpskog jezika u našim gimnazijama 50 odsto manji od zbira časova stranih jezika? A da se na fakultetima uči samo strani jezik?

U zemljama sa dobrim savremenim obrazovanjem, kao što su Nemačka, Engleska, Francuska, Rusija, Amerika... ne može se, međutim, steći diploma inženjera, pravnika, lekara, profesora bilo kojeg predmeta prirodnih nauka (o društvenim naukama i da ne govorimo) bez odličnog znanja jezika. A službeni jezik države je obavezan predmet na svim fakultetima.

Mi, pak, ni toliko godina posle Vuka nemamo sveobuhvatni rečnik srpskog jezika, nemamo čak ni jednotomni obimniji rečnik koji bi bio priručnik zaposlenima u medijima. Imaju ga drugi narodi kojima je stalo do svog jezika i kulture.

Šta se onda može reći o srpskom jeziku danas kad je stanje isto kao i ranije… O njemu se niko preterano ne brine. Profesori srpskog jezika u školama uglavnom predaju književnost. Učenici zbog obimnog plana i programa ne stižu da razmisle o rečenicama koje pišu i izgovaraju. 

Kod raspisivanja javnih oglasa za zaposlenje u medijima, u raznim zanimanjima, obavezno je odlično znanje stranog jezika, najčešće engleskog. Znanje srpskog se ne traži ni u jednom slučaju – kao da će se zaposleni u svom poslu obraćati samo strancima.

Isti je slučaj i prilikom zapošljavanja u ostalim privrednim granama i zanimanjima. Uz obavezno znanje rada na računaru čak i za zanatska i uslužna zanimanja, znanje srpskog nije potrebno, znanje stranog jezika je obavezno.

Nažalost, niko od nas pojedinačno ne može ispraviti krivu Drinu ako država to ne želi.

Skoro nikoga, osim retkih čitalaca koji nam se redovno javljaju, pri svemu tome nije briga za stvarne jezičke probleme: nakaradno građenje novih reči – ni srpski, ni engleski ili i srpski i engleski (anglosrpski) – "gađanje" padežima, osakaćena sintaksa, pogrešno prenošenje stranih imena i naziva, neknjiževni izgovor, iskrivljena značenja, pogrešni prevodi, aljkavost u pravopisu...

Jedino što mi pri takvim prilikama možemo jeste to da podsetimo da je "Politika" u svom elektronskom izdanju početkom godine otvorila podrubriku "Jezički prozor", u okviru rubrike "Kultura". Tu još možete pročitati korisne savete i poslati svoj komentar na jezičke greške. Neko od članova Jezičkog saveta sigurno će vam odgovoriti – ako to želite.