Нацификовање Србије

Под кровом Константиновићеве паланке сместио се и „српски нацизам”. Посветио му је последње поглавље књиге. Описује га као „зло у сукобу са историјом, зло од покушаја историјске регресије, линијом насилног повратка у ван-временост прошлости”.

Константиновић говори о „нужности нацизма у духу паланке” и тврди да се „српски нацизам позива на косовски мит”. Насупрот „Хитлеровог национал-социјализма”, који за Константиновића, у суштини, није немачки, он види „српски нацизам”, као културално произведен и опседнут „опако-туђинским” и „таутолошки вечно-племенским”.

„Идеја о томе да је нацизам туђ духу паланке, јесте идеја којом јасно проговара сам тај дух као непомирљив са егзистенцијом сопственог зла”, пише Константиновић. Он овим поручује да свако ко негира да нацизам овде има националност само доказује да је ходајуће станиште тог посрбљеног нацизма.

У сенци „Философије паланке” потребно је подсећати и да Хитлер није био Србин. Злочин који је постао, вероватно недостижни, стандард људског зла нису починили српски генерали и шидски „Шкорпиони”, редовно сугерисани као егземпларни изданци „српске патријархалне цивилизације”, у коју негацију „модерне цивилизације” смешта пизма Латинке Перовић. Нису га организовали ни Хутуи ни изданци племена иних „Кунта Кинтеа” из Константиновићеве расистичке имагинације.

Злодух нацификованог српства, тврди Константиновић, делује „у име вечно-племенског, вечно-расног чији је говор говор ’крви’”. И овде његова мисао иде утабаном стазом „оријентализма”, наследника еугенике и физиогномије, зачетог у времену када су западни научници мерили лобање припадника другачијих раса и култура.

„Философија паланке” прати стару праксу да злочињења „осталих” буду објашњена окамењеном традиционалном културом, а западна случајним грешкама, пролазном идеологијом или личном патологијом „злог генија”. Наводно, само Запад не робује исконској и кич култури, већ производи праву, постмодерну, културну културу.

Али, у историји зла, оријентална су обично била патуљаста у односу на западна. По правилу, највећа су била крволиптања модерности, најмодернијих људи и напредније технологије – од „Максимовог” пушкомитраљеза, преко гасних комора, до нуклеарне људождерке. Нажалост, код нас није преведена Бауманова „Модерност холокауста”. Не уклапа се у слику зла осенчену српским културалним обрасцем, којом би „деконтаминатори” да испирају мозгове.

Холокауст су починили модерни и културни људи, жељни чистих улица и „вртног друштва”, визије која је непријатно слична ономе што бисмо, по иконама Друге Србије, требали да постанемо да не бисмо робовали злодуху паланке. У највећем злочину у забележеној историји све је врцало од уредности, рационалности, ефикасности и – западне модерности. Ако већ треба да се суочавамо, Сребреница је срамни доказ да смо постали модерни, не да смо остали примитивни.

Звери српске у републици шумској

Паланка је, са свим ружним конотацијама које јој је прилепила авангарда Друге Србије, у Београду постала синоним за ужас и дисквалификација која се свакодневно може чути у урбаном жаргону свих генерација, првенствено у образованијим круговима.

На пример, нашим угледним научницима ниједна од гомила паушалних квалификација које је на порталу „Пешчаник” недавно изнео Мијат Лакићевић није засметала колико тврдња да нам је „наука паланачка”. Они је виде као посебно „злокобну” и негодују што неолиберали „и онај преостали квалитет гурају у паланачко блато”. Тешко је рећи шта је тужније – Лакићевићев аргумент или повређеност његових опонената у полемици која одлично илуструје дубину утицаја Константиновићеве књиге на српске елите.

Али, иако је и грађанска и националистичка елита у Сарајеву „Философију паланке” прихватила са истим жаром као и овдашњи либерали, реч паланка тамо није ушла у колоквијални говор. Она се западно од Дрине ретко помиње. Дехуманизација и дисквалификација Срба и њихових интереса у Босни и Херцеговини прати сасвим другачију логику – озверивања.

Мада, многе бошњачке интелектуалце чија су „срца окренута Истоку” оригинално је привукла Константиновићева „нацификација” српства, док су његово везивање за Оријент углавном игнорисали. Исламофобични „оријентализам”, у чијем кључу размишља Константиновић, представља анатему за људе којима је ислам важан стуб идентитета.

Како је „српско зло” и у Босни морало да буде исељено из Европе, оно је пребачено у африканизовано „срце таме”, простор дивљих звери и полудивљих племена из друге велике гране „оријентализма”, коју је, такође, први систематски критиковао Едвард Саид. Зато у „мањем од два босанска ентитета” не станују паланчани него „шумљани” и „звери српске”. Зато је и Република Српска, у жаргону многих Бошњака, преименована у „републику шумску”.

Наравно, та „српска” шума није еколошки простор чистог ваздуха из наратива који оплемењују слику неолиберализма. Она сугерише неевропску џунглу преузету из старих слика „црне Африке”. Не постоје „звери европске” – бештије могу бити само „остали”, народи који не живе на Западу.

Медитирајући о духу који „покушава да се изузме из света животињства”, Константиновић је дао легитимитет и оваквој бестијализацији: „Природа, за дух паланке, може да буде само животињска природа, или ништа друго. Она је прави свет у коме ће човек (паланчанин) да се врати својој истинитости, односно свом изгубљеном биолошко-ирационалистичком царству. Ту ће у природи, препуштајући се њој, да се обнови као животиња.”

Дехуманизујући пасажи постали су посебно важни. Наиме, „србијански” следбеници суочавали су се с немалим проблемом: муслимани су на Балкану „добри момци”. Није лако помирити Константиновићеву слику оријенталног злодуха са Сребреницом. То је један од разлога зашто су „звери српске” последњих година прешле Дрину и, преко „Пешчаника”, стигле и у Србију.

Ипак, чињеница да је Константиновићев нацифилни злодух требало измештати из „варварске” Азије, колевке ислама, ка прашумама Африке, у „срце таме”, није допринела преиспитивању „Философије паланке” у Другој Србији. Напротив, претворени смо у сабор зла и сервирани као „три у један” – Шумски Рајх Србистан.