Нисмо се снашли у вишестраначју

Глумица Неда Арнерић представиће се премијерно позоришној публици сутра увече у 20 часова, у дуодрами „Извињавамо се, много се извињавамо” Милана Ралета Николића, на сцени новоотвореног театра „Carte blanche” у Земуну, заједно са својим колегом са класе Феђом Стојановић, у режији Ерола Кадића. Ово је уједно друга представа у којој Неда Арнерић за кратко време глуми у позоришту. Недавно је премијерно заиграла и у Загребу у представи „Живјет ћемо боље” глумице и редитељке Сенке Бурић, на сцени Загребачког казалишта младих.

 Шта вас је подстакло да укрстите сценску енергију са Феђом Стојановићем у комаду „Извињавамо се, много се извињавамо” ?

Мислим да ниједан глумац не би смео себе да назове глумцем уколико се није опробао и не функционише и пред камерама и на сцени. То јесу два потпуно различита погледа на глумачки занат, али једно без другог не иде. Позориште ми је остало као нека љубав која није до краја остварена, због тога што сам студије глуме напустила већ на првој години факултета. Мени је позориште у овим годинама веома важно. Себе видим и у будућности у позоришту више него на филму. Требало је једноствано да преломим свој бејби фејс изглед, који ми је до недавно стварао проблеме и да почнем да глумим зреле жене које имају већ унучиће и велику децу, односно да радим карактерне улоге.

У овом случају тумачите Борку, одмерену, емотивну, затворену  јунакињу. Како оваква жена опстаје у мушком свету у којем живимо?

Измаштала сам Боркину биографију. Морала сам то да урадим јер не постоји у комаду. Борка је жена која је имала доста богат живот, али који јој није био наклоњен и вероватно ју је пратило пуно несрећних љубави, спорних пословних ситуација па је упала у чамотињу свакодневице и већ је дигла руке од приватног живота, решена да ће живот завршити сама. По мени, она је жена са искуством и особа која је могла да има среће у животу, али јој судбина није била наклоњена. Код нас је пуно таквих жена. Не припадам никаквим феминистичким круговима, али мислим да су жене јаче од мушкараца. Жена попут Борке, које тачно знају шта хоће у животу и шта не могу да добију, има много. Ова представа је посвећена свим женама које мисле да је готово са 60-том годином живота, које дижу руке од свега и које се затварају у свој мали свет. Желим да им покажем да за све постоји решење, да се живот не завршава у 60-тој и да још како могу лепи тренуци да се проживе и доживе баш са  тим исксутвом, што позитивним, што негативним. За мене нема ништа ни нежније, ни лепше, ни дирљивије него када видим како шета неки пар који је прешао 60-ту годину и држи се за руке. То су праве љубави, оне у младости су праћене страшћу, љубомором, посесивношћу. На премијерном извођењу у Свилајнцу смо доживели да се млада публика смеје,  а на старијима смо приметили сетан осмех на лицу.

Својим улогама обележили сте југословенску киноматографију: Вишња са Ташмајдана, Делфина, Вида, Љубинка... Времена су се променила. Ко се по вама данас издваја на филмском небу?

Ако нешто овом поднебљу не недостаје, то су уметници. Имамо много уметника у свим областима, а у  глуми и те како. Рецимо Нада Шаргин, Тамара Драгичевић, Христина Поповић, Нина Јанковић .... Има их онолико: занимљивих, снажних... Бојим се да неће сви наћи своје место под сунцем, јер се о култури све мање брине. Tребало би  да имамо више театара попут овог у којем сада радим представу, а то је приватно позориште. Игледа да све иде ка либералном капитализму. Што смо и тражили, то се и збива. Коначно смо се, надам се  решили утопијског самоуправљања, социјализма где смо мислили да је све што постоји на овој планети наше иако нисмо ни мрднули прстом да то заиста буде тако. И не умемо да чувамо то што је наше, већ се углавном чува оно што је моје. Па и оно што је моје се не чува онолико колико би могло. Данас, када се једно приватно позориште рађа, видим колико су људи професионални.  

Народни посланик Демократске странке били сте од 2000. до 2004. године. Револуционарне фазе се радо сећате, парламентарне не. Зашто?

Зато што смо у тој првој фази имали велику наду. Човек када се нада има и најлепши период живота. И када верујете да се борите за нешто што ће доћи тако што ћете и ви учествовати. Онда имате, добијете крила да летите. Осећате се као анђеоско, божије биће. Када се суочите са реалношћу, када смо тај 5. октобар добили, почела су моја прва мала разочарања. Као да се нисмо надали победи, као да нисмо били спремни да у своје руке узмемо то што смо добили.

Када Вас је Зоран Ђинђић позвао у Демократску странку, имали сте осећај као да вам је Бергман дао главну улогу у неком свом филму. Наше наде су, нажалост, изневерене. Како данас гледате на то време, пропуштене шансе, корупцију, махинације...?

Нажалост, наше наде су заиста изневерене. Не могу да верујем да нисмо искористили то што нам је дато. Грешке су на свима нама. Не кажем они су криви, већ: и ја сам крива. И ми смо, као народ, генетски мало криви. Мало више смо инертни, лењи, опуштени, желимо преко ноћи да направимо успех. Све је то немогуће. Мора пуно да се ради  систематски, да се мењају природе људи, навике, обичаји. Ђинђић је све то желео и имао је идеју куда да одведе такав, мало успавани и инертни народ. Зато га ваљада више и нема, јер можда никоме није ни одговарало да будемо озбиљна, демократски уређена земља. Тада је кренуло све да се распада. Наравно да је вишестраначје једино решење, али нисмо се снашли. И даље сам, наравно, члан Демоктарске странке, имам пуно замерки и љутим се, али опет мислим да је то једина опција која је мени блиска. Живим у нади да ће се појавити нови млади људи који ће кренути Зорановим корацима ка будућности. То је природни циклус.

Да цитирамо Шекспира „Ово време је изашло из зглоба”. Сведоци смо толиког броја убистава, криминала, крађа, корупције. Какво ми то време живимо?

Изгледа да то није ништа ново. Јер одакле би Андрић рекао: „Дођу такво времена кад паметан  заћути, будала проговри, а фукара се обогати.” Многи од нас су се ућутали, повукли. Паметни људи неће да се изјашњавају, јер су се много разочарали. Много смо изгубили са 5. октобром. Скупо нас је коштало то што смо морали да направимо компромисe са многима који, како се то касније испоставило, нису то заслужили. Наравно да има и кривице Демократске странке, врло сам критична и према самој себи. На сцену су испливале личне сујете, многи су искористили странку као начин да свој приватни живот унапреде, да се дочепају финансијских добити...