Дан после

Могуће је да смо, као и увек, равнодушни поводом резултата избора, мада овде неће бити разматран парламентарни однос снага. Углавном због тога што текст настаје кад они (резултати) још нису познати, и кад су пред нама само истраживања и наслућивања.

Рекао бих да нас биланс избора неће и не може извући из вишегодишње летаргије и оправдане стрепње, иако би све око нас могло да буде још и горе. Да ли је то песимизам? Наравно да јесте, свако има права на своја очекивања, јер нас искуство јако добро учи да је овде песимизам и те како реалан.

Предизборна обећања почињала су и завршавала се у прилично нападном, но стерилном страначком маркетингу, у јавној понуди лица која су давно потрошена и похабана до неупотребљивости. У трагању за кривцима који су допринели неуспесима од којих ни успешни не успевају да побегну.

Било је много оцена да општа предизборна акција није била претерано груба ни зачињена простотом, како је то много пута било раније. Сви покушаји у том смеру били су неоригинални, па и млаки, без одјека или чак без одговора. Као да је и речник увреда потрошен у годинама које су појели скакавци, па није познато колико је то добро, а колико знак да смо бирали између архивских идеја које ни у сукобима екстремно различитих ставова нису донели много ватре.

Месецима пре избора били смо изложени класичном агитпропу владајуће групе, у којем је кључно место величање успеха владе и премијера. Предизборна кампања углавном је вођена ресурсима државе, а легенда о каменима темељцима већ је постала део наше фантастичне стварности.

Она је допуњена шеретском носталгијом за несталом државном заједницом Србијом и Црном Гором, јер би, наводно, монтенегринско камење добро дошло за утврђивање заједништва, размену градивне материје и масовну садњу стења у братској Србији.

Иначе је свака власт у новијој домицилној историји отварала по нешто што је отварано више пута или се нема зашто отварати, и та опсена је природно стање ствари услед хроничног недостатка креативних идеја. То није Вучићев изум, мада га је он усавршио до рутине, скоро до условног рефлекса: не може се ни набројати колико је пута држао маказе или ашов у рукама, никада нам не откривајући тајну: шта је то записано у забетонираним „временским капсулама”. Наравно, успех са довођењем Кинеза у смедеревску „Железару” не може се оспорити.

Али, Србија не може живети само од једне добре вести. Јучерашњи избори расписани су да би влада која је иначе имала пуни мандат – добила то исто, дакле пуни мандат. Вучић покушава да побољша слабашну кадровску слику своје партије, па је на високо место изборне листе ставио „нестраначке” јавне личности. Има ту и нових министара, јер ће се Вучић, ако он буде мандатар, оправдано захвалити многима из распуштене владе.

Ко год да формира владу, мораће да крене бар мало другачије, да се окане великих подухвата и апсурдне мегаломаније и да почне да се бави грађанима ове земље. Терет свих реформи, ако се то тако може назвати, увек је и само на њима, српска плутократија је изузета од намета којима се пуни буџет. Свака, па и досадашња власт за све што не ваља оптуживала је претходну, правдајући тако своје капиталне промашаје, али само је ова безобзирно узимала од најсиромашнијих „за њихово добро”.

Једно истраживање показује да све већи број грађана сматра свој живот „неподношљивим”. Живот се не може учинити бољим путем социјалног милосрђа, него праведнијом расподелом друштвеног богатства, улагањем у пољопривреду, отварањем продуктивних радних места, укидањем синекура за неспособне партијске војнике. Бољим увидом у разлоге масовног сиромаштва, јер ниједна власт такво сазнање није имала. А то је онда владавина некомпетентних политичких елита, које – осим личне добити повлашћених – нису разумеле разлоге зашто су ту где јесу.

Дан после је само један предах у трагању за смислом изборне демократије. Шта је то уопште у Србији, ако бирачко тело сувише често потегне за изборним мазохизмом, заведено слаткоречивом логорејом вође? Већина је, не једном, била у стању да бира себи упркос, али то није само наше искуство. Власт у Србији, која чешће него што мора проверава свој мандат, ипак пружа могућност да се нешто тако флуидно као „изборна воља” рационализује у саставу новог парламента и профилу извршне власти.

Понегде се изборна инерција објашњава социјалном апатијом и безнађем. Али, код нас постоји низ лоших искустава грађана, којима ништа боље није било ни кад су у уличној револуцији 2000. године рушили култове и довели на власт још једну групацију недораслих и грамзивих потрошача њихових живота. Да ли су овде људи и због тога равнодушни према променама, упркос сазнању да чемерни живот и са онима и са овима отиче у неповрат?

Могуће да је тако, ма колико веровали или сумњали у моћ нашег једног јединог гласа. Та снага постоји, макар остали у мањини. Али то мора да буде глас чија ће јавна снага бити увек и свуда, сваког дана, а не само затворена, изгубљена у клаустрофобичној гласачкој кутији.