Читањем „Политике” до идеје за документарац

Велики народи памте своје великане. Не пуког памћења ради, већ због подсећања на пут који су они прешли да би се својим талентима оставили траг у времену. Често погрешно мислимо да о нашим великанима знамо довољно. А заправо, истина је да чак и не знамо шта су нам све оставили. Причу о једном таквом човеку нуди документарни филм „Тапавица”, који ће претпремијерно бити приказан у уторак, 26. априла у Дому омладине Београда у 20.30 сати.

Реч је о документарцу о Момчилу Тапавици (1872–1949), првом Србину који је учествовао на Првим модерним олимпијским играма у Атини 1896. и нашем првом освајачу олимпијске медаље. Овај свестрани спортиста (рвач и дизач тегова) освојио је треће место у тенису, али за Угарску, јер је у то време Војводина била део Аустроугарске монархије, а у Атини су Аустрија и Угарска имале посебне екипе.

Тапавица, рођен у Надаљу, гимназију је учио у Новом Саду, а као стипендиста Матице српске студирао је архитектуру у Високој техничкој школи у Будимпешти. Био је архитекта чија дела опстају и век касније: једно од њих је зграда Матице српске у Новом Саду.

– Почетна идеја сеже неколико година уназад, када сам баш у „Политици”, у рубрици: „Да ли знате”, прочитао једну реченицу о мени, до тада, непознатом Момчилу Тапавици. Предложио сам мом најбољем пријатељу и колеги Милану Тодоровићу да о њему снимимо филм – прича у разговору за наш лист Огњен Ракчевић, дипломирани филмско-телевизијски продуцент на ФДУ у Београду.

Милан Тодоровић, редитељ играних филмова „Мамула” и „Процеп”, каже да су га Тапавичини спортски резултати и његова упорност определи да сними документарац:

– Његови успеси у олимпизму нису довољно препознати и због тога задатак овог документарног филма јесте популарисање спортских резултата и дела Момчила Тапавице на првим играма у Атини 1896.

О томе у филму говоре Владе Дивац, председник Олимпијског комитета Србије (ОКС), драматург Стево Копривица и новинар „Политике” Живко Баљкас. Сви они у камеру тврде да су упорност, чак и тврдоглавост, карактерисали Тапавицу:

– Те особине су му помогле да постигне спортске и стручне резултате, али су му одмогле у комуникацији с окружењем – истиче Ракчевић.

Он додаје да је због те тврдоглавости наилазио на бројне проблеме:

– Повратак из Будимпеште у Нови Сад донео му је први сукоб са Јашом Томићем и његовим политичким истомишљеницима. У граду у коме су радикали били на власти, долазак младог, а већ угледног либерала није могао остати непримећен, па су локални политичари одмах почели да се баве својим омиљеним спортом, саплитањем успешних супарника. Тапавици је ускраћено неколико пројеката, међу њима и обнова Саборне цркве у Новом Саду, за коју је израдио план.

Тодоровић указује да је Тапавица остао доследан својим ставовима, чак и кад је то значило да је у колизији са системом и актуелном влашћу.

– Тапавица је почео да тражи посао и ван Војводине, нарочито после физичког сукоба са радикалом Бранком Илићем, због ког је у писаној форми изјавио своје извињење Матици српској, које су њени челници прихватили, и одбацили радикалске захтеве да му се на пет година забрани било какав рад у вези са овом институцијом – објашњава Ракчевић и истиче његов нестални дух, радозналост и сталну жељу за динамичним начином живота, па је као архитекта градио и у Херцег Новом (хотел „Бока”), Цетињу (зграда државне банке), Поречу...

Ракчевић каже да овим филмом младима жели да прикаже узоре вредне пажње, док Тодоровић Тапавицу сматра херојем:

– Како каже Владе Дивац у филму: деца треба да имају идоле какав је Тапавица, који је успео да направи склад између духа и тела.

Допринос филму, који је реализован и уз подршку Секретаријата за културу АП Војводине, ОКС, Инжињерске коморе Србије и града Панчева, дали су исоричари-истраживачи: др Данило Шаренац и Ђурђа Боровњак. После претпремијере „Тапавица” ће премијерно бити приказан на фестивалу „Белдокс”, а затим и широм Србије.