​Сва чуда људског опстанка

Специјално за „Политику”
Крајова – Петнаесто по реду издање додела најпрестижније европске позоришне награде „Премио Европа” (Premio Europa), коју подржавају Унија европских позоришта, Међународно удружење позоришних критичара и Међународни позоришни Институт, одржано је од 23. до 26. априла је у Крајови, граду на југозападу Румуније. „Премио Европа” је, да подсетимо, награда која се додељује појединцима и институцијама, а установљена је 1986. године у Италији. Првих девет издања је одржано у Таормини, на Сицилији, да би се касније ова манифестација селила од Солуна, преко Вроцлава и Санкт Петербурга до Крајове, појачавајући тако свој интернационални значај и промоцију локалних култура.

Манифестација „Премио Европа” одржана је после пет година паузе. Ове године је главни добитник Матс Ек, редитељ и кореограф из Шведске, док су награде за „нове позоришне реалности” примили Виктор Бодо, мађарски редитељ, Андреас Кригенбург, немачки редитељ, Хуан Мајорга, шпански драмски писац, Жоел Помера, француски драмски писац, и Национални театар Шкотске.

Национални театар Шкотске, један од добитника, је први на сцени позоришта „Колибри” извео представу „Последњи сан на Земљи”, према тексту и у режији Каја Фишера. Ова институција постоји десет година и врло је особене позиције: немају своју зграду и утврђени су као експериментално, путујуће позориште, које често игра представе у неконвенционалним просторима, на аеродромима, у школама, на бродовима, по шумама.

За Фишерову представу се може рећи да припада свеже установљеној категорији „поствизуалног позоришта”, које, како му име сугерише, истражује сценски израз изван визуалности. „Последњи сан на Земљи” је тако налик радио-драми. Гледаоци преко слушалица све време прате звук представе. На почетку је то врста концерта, хипнотичко-минималистичког, да би се постепено претворила у аудио-драму, коју пет извођача драматично говоре у микрофоне. Њихове речи су праћене звуцима и повремено прошаране фотографијама или видео-пројекцијама на платну у позадини, призорима свемира, узбуркане воде... Они приповедају причу о Гагариновим свемирским походима, уплетену са приповестима о емигрантима, а обе наративне линије имају документаристичку основу. У првом случају су коришћени транскрипти разговора Гагарина са својим контролним тимом, док су у другом резултат Фишеровог директног искуства, имајући у виду да је боравио у избегличким камповима на Малти. Иако различите, ове две приповести су повезане идејом преживљавања у екстремним околностима, откривају хероје који иду напред упркос свему, мењајући свет кроз одржавање наде о чудима људског опстанка.

Наредно вече је на истој сцени позоришта „Колибри” Хуан Мајорга представио „Рејкјавик”, дело по свом тексту, који је и режирао (продукција „Ла Лока де ла каса”). Са Мајоргиним радом смо се упознали приликом премијере представе „Југословени”, на сцени Битеф театра, крајем 2013. године. О Мајоргином комаду смо тада написали да је веома слаб, са пребледим ликовима и бескрајним низом општости. Нажалост, драма и представа „Рејкјавик” нису поправили наш утисак о раду овог аутора.

Радња „Рејкавика” се одвија између три лика, који кроз причу о шаховским играчима и њиховим турнирима расплићу личне и политичке драме, дискутују о „хладном рату”, америчкој политичкој доминацији итд. Те приче су опет опште и значењски танке, није им пошло за руком да нам задрже пажњу у касним фестивалским сатима. Режија је у пуном складу са плиткошћу текста, равна је и немаштовита. Игру глумаца илуструју фотографије пројектоване у позадини, које потврђују место дешавања радње, парк или хотел, покушавајући да нам тако очајнички очувају интересовање, нажалост банално и неуспешно.

Упркос досадашњем искуству са Мајоргиним опусом, верујемо у суд угледног интернационалног жирија „Премио Европа”, коме је председавао професор Жорж Бани, и уверени смо да су друга драмска дела Хуана Мајорге ипак уметнички вредна (награда се додељује за укупно уметничко дело).