Гласасмо, шта сад

Ето и то се заврши. Три пута у четири године, мало ли је? И шта смо добили? Све исто, са неколико разједињених новајлија у новом сазиву парламента. За шта смо гласали? За оно шта нам је нуђено. Понајвише за лидере странака, а програма или, боље рећи, како да преживимо и да опстанемо, скоро да ни није било. Страначки лидери су се међусобно оптуживали, а народ сеирио и помало гунђао. Један део интелектуалне елите се унапред изјашњавао, правио листе, давао интервјуе. Изгледа, џабе су кречили. Мало вајде. Други, у чији интегритет смо веровали, окренуше ћурак наопако. Но, власт је сласт и моћ, а биће и неко намештење, а уз њега иде и понека парица. Човек је ипак, у садашње време, кварљива роба.

А колико тек пара слупасмо у ове изборе, који нам, руку на срце, нису ни били потребни. И пре њих, знали смо што знамо и после њих. Онај који је имао неприкосновену власт има је и данас. Истина, малчице увећану. Колико од смањених пензија и плата проћердасмо за оно што нам није ни било потребно, ваљда ће нам неко дојавити. Ко ће и када да почисти градове и села, лепе дрвореде, електричне стубове, фасаде зграда од излепљених слика оних које сваки дан, неке мање друге више, гледамо на ТВ?

Но, оставимо се онога шта је било и шта преживесмо. Жилав је ово народ, преживеће још много тога. Гунђаће, а тихо шапутати ближњему: ћути, може бити и горе. Да ли је то преовлађујуће мишљење и амбијент у коме живимо ево већ двадесетак година? Али, позабавимо се оним што нас чека. Неизвесност или боља будућност? Волео бих само да будућност не помињемо пензионерима. За њих је то најомраженија реч.

Пошто, као што рекох, нисмо имали програме за које би се изјашњавали и гласали, ваљда ће се сада срећни добитници поверења народа ангажовати по 25 сати дневно да их сроче. Да видимо када ће нам бити боље, када ће нам новчаници бити пунији, када и како ћемо бити безбеднији, коме „царству” ћемо се приклонити, како ћемо задржати оних 75 одсто студената који једва чекају да дипломирају, па да „запале” у бели свет, како да зауставимо годишње гашење по једног града од тридесетак хиљада становника, како да... да...?

Лако је критиковати, помало бити и циничан, али стварно шта да понудимо, како да помогнемо „писатељима” програма. Организоване и уређене државе са дужом демократском традицијом, што Србија свакако није, стратешке националне и државне програме доносе консензусом свих релевантних субјеката друштва. Пример послератног Јапана, без већег елаборирања јер овај новински простор то не дозвољава, био би нам од велике помоћи. Но, шта ће нама искуство Јапана, Сингапура, Кине, земаља БРИКС-а. Имамо ми Блера, Гузенбауера, Фратинија, ММФ, ИБРД, СБ. „Србија је лојална Немачкој и канцеларки Меркел.” Да нас бог види и да запевамо Миљацку.

Окренимо се себи, својим природним, материјалним и посебно људским ресурсима. Економску политику и развој земље Теодор Рузвелт је формулисао у једној реченици: „Чини шта можеш са оним што имаш и ту где си.” Пред Србијом су четири озбиљна проблема: опоравак опустошене привреде, уређење запуштене и разваљене државе, преговори са ЕУ и очување целовитости и безбедности земље. Прва два су круцијална. Тек када њих решимо, бићемо у могућности и имаћемо кредибилитет да решавамо и остала два. Она су таква да их не можемо занемарити. Али, решавајмо њих споровозно, с локомотивом „маневарком”, јер садашња решења нимало не зависе од нас.

Усуђујем се да устврдим да садашња Србија нема ни политички, ни економски, ни територијални суверенитет. Војна неутралност, ако је уопште у пракси и има, у савременом свету ништа не значи без политичког и економског суверенитета. Ако нам нову владу, као и многе претходне, буду састављали Вашингтон, Берлин, Москва и Анкара, сврстаћемо се у ред „банана држава”, међу привредно опустошене земље, без власништва чак и на необновљивим природним ресурсима. Постаћемо, ако већ нисмо, земља робовске радне снаге, са чијих леђа страни капитал износи профит у милијардама евра. Но, без света се не може. Али морамо да поставимо лимите страног уплива и да схватимо ко су нам пријатељи у свету и чију подршку, помоћ и разумевање, без уцена и ултиматума, можемо да очекујемо и прихватамо.

Амбасадор у пензији