Glasasmo, šta sad

Eto i to se završi. Tri puta u četiri godine, malo li je? I šta smo dobili? Sve isto, sa nekoliko razjedinjenih novajlija u novom sazivu parlamenta. Za šta smo glasali? Za ono šta nam je nuđeno. Ponajviše za lidere stranaka, a programa ili, bolje reći, kako da preživimo i da opstanemo, skoro da ni nije bilo. Stranački lideri su se međusobno optuživali, a narod seirio i pomalo gunđao. Jedan deo intelektualne elite se unapred izjašnjavao, pravio liste, davao intervjue. Izgleda, džabe su krečili. Malo vajde. Drugi, u čiji integritet smo verovali, okrenuše ćurak naopako. No, vlast je slast i moć, a biće i neko nameštenje, a uz njega ide i poneka parica. Čovek je ipak, u sadašnje vreme, kvarljiva roba.

A koliko tek para slupasmo u ove izbore, koji nam, ruku na srce, nisu ni bili potrebni. I pre njih, znali smo što znamo i posle njih. Onaj koji je imao neprikosnovenu vlast ima je i danas. Istina, malčice uvećanu. Koliko od smanjenih penzija i plata proćerdasmo za ono što nam nije ni bilo potrebno, valjda će nam neko dojaviti. Ko će i kada da počisti gradove i sela, lepe drvorede, električne stubove, fasade zgrada od izlepljenih slika onih koje svaki dan, neke manje druge više, gledamo na TV?

No, ostavimo se onoga šta je bilo i šta preživesmo. Žilav je ovo narod, preživeće još mnogo toga. Gunđaće, a tiho šaputati bližnjemu: ćuti, može biti i gore. Da li je to preovlađujuće mišljenje i ambijent u kome živimo evo već dvadesetak godina? Ali, pozabavimo se onim što nas čeka. Neizvesnost ili bolja budućnost? Voleo bih samo da budućnost ne pominjemo penzionerima. Za njih je to najomraženija reč.

Pošto, kao što rekoh, nismo imali programe za koje bi se izjašnjavali i glasali, valjda će se sada srećni dobitnici poverenja naroda angažovati po 25 sati dnevno da ih sroče. Da vidimo kada će nam biti bolje, kada će nam novčanici biti puniji, kada i kako ćemo biti bezbedniji, kome „carstvu” ćemo se prikloniti, kako ćemo zadržati onih 75 odsto studenata koji jedva čekaju da diplomiraju, pa da „zapale” u beli svet, kako da zaustavimo godišnje gašenje po jednog grada od tridesetak hiljada stanovnika, kako da... da...?

Lako je kritikovati, pomalo biti i ciničan, ali stvarno šta da ponudimo, kako da pomognemo „pisateljima” programa. Organizovane i uređene države sa dužom demokratskom tradicijom, što Srbija svakako nije, strateške nacionalne i državne programe donose konsenzusom svih relevantnih subjekata društva. Primer posleratnog Japana, bez većeg elaboriranja jer ovaj novinski prostor to ne dozvoljava, bio bi nam od velike pomoći. No, šta će nama iskustvo Japana, Singapura, Kine, zemalja BRIKS-a. Imamo mi Blera, Guzenbauera, Fratinija, MMF, IBRD, SB. „Srbija je lojalna Nemačkoj i kancelarki Merkel.” Da nas bog vidi i da zapevamo Miljacku.

Okrenimo se sebi, svojim prirodnim, materijalnim i posebno ljudskim resursima. Ekonomsku politiku i razvoj zemlje Teodor Ruzvelt je formulisao u jednoj rečenici: „Čini šta možeš sa onim što imaš i tu gde si.” Pred Srbijom su četiri ozbiljna problema: oporavak opustošene privrede, uređenje zapuštene i razvaljene države, pregovori sa EU i očuvanje celovitosti i bezbednosti zemlje. Prva dva su krucijalna. Tek kada njih rešimo, bićemo u mogućnosti i imaćemo kredibilitet da rešavamo i ostala dva. Ona su takva da ih ne možemo zanemariti. Ali, rešavajmo njih sporovozno, s lokomotivom „manevarkom”, jer sadašnja rešenja nimalo ne zavise od nas.

Usuđujem se da ustvrdim da sadašnja Srbija nema ni politički, ni ekonomski, ni teritorijalni suverenitet. Vojna neutralnost, ako je uopšte u praksi i ima, u savremenom svetu ništa ne znači bez političkog i ekonomskog suvereniteta. Ako nam novu vladu, kao i mnoge prethodne, budu sastavljali Vašington, Berlin, Moskva i Ankara, svrstaćemo se u red „banana država”, među privredno opustošene zemlje, bez vlasništva čak i na neobnovljivim prirodnim resursima. Postaćemo, ako već nismo, zemlja robovske radne snage, sa čijih leđa strani kapital iznosi profit u milijardama evra. No, bez sveta se ne može. Ali moramo da postavimo limite stranog upliva i da shvatimo ko su nam prijatelji u svetu i čiju podršku, pomoć i razumevanje, bez ucena i ultimatuma, možemo da očekujemo i prihvatamo.

Ambasador u penziji