После четврт века

Србија је гласала очекивано. У складу са дословном агендом маркетиншких стручњака. Власт је обезбедила додатни мандат. Влада се зато радује, а изгубила је 27 посланика. Опозиција је опет задовољна, вратила се на парламентарну сцену, а једва се показала живом.

Промене на овим изборима настале су због математичког случаја. Влада је популарнија него пре две године. Уздиже је имиџ уместо успеха. Плате у јавном сектору и пензије је смањила, реформе није убрзала, пропадање је можда тек успорила, није све богаташе увела у законите оквире (а они којима је судила углавном су се извукли), корупционашке афере су учестале, али влада је способна да управља вестима о њима... На Косову и Метохији наш народ је први пут гласао као загранично Српство – у статусу дијаспоре. Бриселске споразуме нико није применио до краја, а Албанци их нису спровели баш никако. Ка Европској унији се крећемо спорије него икада после 2000. године. Разуме се, то је пре свега (зло)воља Брисела, али зар није толико тога обећано у вези са интеграцијом?

Да ли је успех владајућих странака – СНС и СПС у ствари онај салто мортале Друге републике – раздобља одређеног суштински сличним уставима из 1990. и 2006. године? У сукобу унутар српског друштва и антагонизму са САД и ЕУ прошло је више од двадесет година. Сада је судбина Србије поистовећена са странкама које изворно окупљају транзиционе губитнике, а које су после многих година опирања прихватиле све што су код реформиста критиковале – чак и оно за шта су их клеветале. Њихова су вођства постала део, од Брисела и Вашингтона подржаног, естаблишмента Источне Европе и Средње Азије. Уз монопол власти и подршку из иностранства успостављена је парламентарна већина и осигурана будућа влада која и поред свих релативно скромних постигнућа, ограничења слобода и дугорочних неуспеха има пун и изнова обновљен изборни легитимитет. Што је најбизарније, њена опозиција не нуди јасне концепте ни визије промена.

Ако је нешто одликовало Србију током претходне две деценије (1990–2012) била је то дубока подела у њеном друштву. Она је испрва била везана за однос према темељним питањима државног и друштвеног уређења, облика владавине и будућег културног обрасца. Настала у елити, ова се подела у народу сместа проширила обновивши старе омразе. Друга република теглила је непрекидно бар милион активних бирача – Брозових „удоваца“ и „удовица“. Грађана који су били уверени да су златни дани заувек прошли и да их је само Југославија имала. На вишестраначким изборима они су гласали за власт или за најауторитарнијег, некад чак најзанимљивијег кандидата. Уверени да Србији треба домаћин, газда и власник. Да они који расправљају о неким питањима у ствари спречавају решење. Слабост политичке елите огледала се у чињеници да је свака влада напослетку прилагођавала своје циљеве управо том делу народа. Милошевићев режим је настао из таквог консензуса о претрајавању и козметичким променама. ДОС се брзо претворио у чувара сопствене власти и рушевина које није знао ни да сруши нити да презида. Од 45 одсто гласова народне подршке СПС-у из 1990. – задобијене најштетнијом, најнепоштенијом и најскупљом изборном кампањом (коштала је читав монетарни суверенитет земље) – до 2014. нисмо, међутим, имали овакву доминацију једне политичке опције и маргинализацију алтернатива. Успех покрета „Доста је било“ додатно доказује то безнађе. Некада је странка борбе за радикалне реформе и борбу против корупције настала из партијске елите (ГСС), или из реформистичког вођства – као пажљиво и дуго креирана група експерата (Г-17). Сада је реч о изразу револта, суштински једног човека.

Премијер Вучић је у праву када каже да његове критичаре не уједињује програм. Наравно, његов наступ, и то непрекидно тугаљиво запевање о мржњи, подлости и себичности свих оних који су се заверили против њега – рођене жртве и доказаног паћеника за народ, што попут лекара трпи зловољу, и то не једног већ милионâ пацијената којима само он може помоћи – разумном посматрачу може деловати истовремено неугодно и смешно. Ипак, део опозиције не сме да критикује владину политику због Брисела, а мане нема право да спомиње због сопствених. Реанимирана национална опозиција, пак, или има народно разумевање само на рути „притвор – судница у Хагу“; или ни сама не зна да ли је за православну џамахирију, савез са Русијом или неутралност.

Из једва стеченог плурализма народна матица враћа се монизму: срећна, незадовољна и подржана из света, ћириличним СМС-ом оних који руше српски суверенитет.

Напредни клуб